Зора

164

3 О Р А

•Ја бих дакле. желио да се Матавуљ горњих евојвх ријечи, као и овога СентБевљева иасуеа, чешће сјећа за писаћијен столом, јер је у њима, како ее мени чини, садржана језгра сваке здраве естетике и тајна сваког трајног уепјеха на књижевном пољу. А Симо Матавуљ, ако иједан српски

приповједач. има сва евоЈства, све услове, да тијем правцем пође; он, који нам у чистоћи и гипкости језика, у богаству и пробраности реченпца, у љепоти и природности стила, може бити свима — бар нама вршњацима својим — и учитељ н узор. Марио Цар.

Беатрица Дантова и Лаура Петрархина Паралел и основна идеја. Професор /1азар Т. Перовик

Два највећа иреставника италнјанске литературе: Давте п Петрарха, нрви ненадмашиви енциклонедиста средњих вијекова, којн им запјева дабудову пјесму, адругпукрасшгалијанеке лирике, живи сликар туге и радости, преко својих љубезница излише нам све богаство свог душевног свпјета, али се и по погледима и ио осећењима далеко разиђоше, што није никакво чудо, кад се зна, да се дух првога развијао иод утисцима богословско-философских ногледа средњих вијекова. док се други иитао укусима класичне старине; уз ово и ток њихове бујне младости врло различито тецијаше: док се Данте нотуцаше по туђем свијету, далеко од свог родног краја, као жртва својих високих идеја, које га доцније уздигоше, просто да речем, као идола читаве образоване Јевроие, дотле Петрарха ужпваше све дарове срећне младости. Све се ово живо одазва на цредмете њихове љубави: Беатрицу првога и Лауру другога, које и но духу и по идеји престављају два сасвим различита типа, као што и љубазник Лаурин својим душевним особинама не прппадаше оном свијету, у којему љубазник Беатричпн свом душом жпвљаше. Дуго се сумњаљо о стварном постојању ових двјеју италијанских љеиотица; држало се, да су то фиктивна лица, којаје створила жива фантазија и уображење пјеснпково, као символ њихових апстрактних погледа ; али се доказало, да су то заиста лица исторпјска, која су својом

ванредном чаробном љепотом заплијенила наше јунаке. Још као дјетенце од девет година, Данте на неком фамилијарном нразнику спази први нут врсницу своју Беатрпцу, која распали срце младалачко у највећој мјери, те осјети, да „шеарк 1п у11в поуа" (почиње се нови живот) и под притиском тог првог унечатка она се сли нераздвојно с његовом душом, као чудо женске љепоте. Данте њу обожава, страсно љуби, платонски љуби, али . . . идеално. — Не жели никаквог објашњења у љубави, избјегава је, боји се у сусрету с њом да ступи у разговору, а још мање да јој изпије евоје срце. Беатрица се удала ча другим неким, није срећна у брачиоа животу и у цвијету младости умире. Данте је дирнут у најосјетљивијп живац своје душе, која је изгубпла већ своју појезију; у очајању. је; мрзи све, што му је најмилије било. Беатрица је умрла. али онај упечатак бујне младости све се већма распаљује, те се пред очима Дантовим вије нластичкп лик његове идеалноузвишене Беатрице, За њега сада овдје на земљи љубави нема; —опоетизирани идеал, италијанска љепотпца „таЈоппа ^епШе" у маштппојета постаје небеско биће, ^оје станује у рајскш просторпјама. Данту оживљује впсоки идеал његове љубави, за њ' наступа други живот, али да нронпкне у њ', он је скројио план, како да освијетли свјетлошћу љубави више сфере вјере и знања „гетоуеге У1 \-еп1 :е8 111 ћас у Љ Је