Зора

168

3 О Р А

— Не, мени се чини да у овом дјетету гори прави пјеснички огањ. И еад ми се пред очима преставља ,]една слика: ти си једном нешто деклемирао, са свију те страна слушају обиљни људи, а уз саму твоју етолицу прибило се ово дијете, па блиједо, узбуђено, несмијући дахнути, не скпда с тебе очију и гута сваку твоју ријеч . . . Охрабреновијем ријечима Алекеандар се ослободи: — Јест, има људи који и сад признају у мојим дјелима таленат — рече он сијевајући очима. — Охо! — рече стриц. — Па који су то људи? Твоји вршњаци? — Не, одрасле ... госпођице ... — А које то госпођице? — Па све познате. Сјећате ли се кад смо билп на сијелу у Воронцова. Тамо су ме еве нриеутне гоепођице молиле, да им запишем што год у споменицу. — И ти сп наппсао? — Јесам. — Овакој ? — Јеет, свакој. —- Е па свеједно. Руеки ијесник никад нећеш бити. — Хајде да се опкладимо. — Не ћу. Него ето тп си већ готов. Хајдемо пити чај. Тургењев зафали на понуди п оде кући. За мало послије њега упути се стриц и синовац на испит. Исппт је морао бити у кући мпнистра просвјете грофа А. К. Разумовскога. Бпло је девет сати,кад су два Пушкина тамо стигли. — Е па како је? упита етриц еиновца — је ли те почела фаћати грозница. — Ни мало — храбрпо се Александар. — Е па зашто си ми се тако најежио? Дај ми руку, да ти видпм пулс. — Ох, доста је стриче. Пусти молим те ... Они се почеше пењатп уз широке степенице.

На средини етепеница сретоше једног старца адмирала, који ее одмараше, и с њим два дјетића од 12—13. г. Пушкин брзо прође иепред њих. „Сигурно је и њему испит као и нама!" рече један од оне двојице, на што се Пушкин окрену. Његов се поглед сукоби с погледом једног од она два дјетета, и оба се осм.јехнуше. Од овог погледа Пушкину одлахну на души и ерце весело заигра, као да 'је знао, да ће му то дпјете бити у бз^дуће најбољи ДРЈг. У великој сали бјеху еви ђаци на окупу. Наравно да. је сваког пратио ко год од својте. Басплије Лавовић приђе ,к' једном генералу и завеза с' њим разговор. Он бјеше на синовца и заборавио. Међу тпм Пушкин окрећаше се око себе, не би ли нашао празно мјесто да еједне. — Та сједните код нас! зазвони близу њега дјетињи гласић. Пушкпн се окрену: на сусједној клупи сјеђаше једна дама, дјетић око 14. година п мала дјевојчица од 5 година, дебела, бијела, жутокоса п несташна. Она диже на Александра сво.је као небо главе очи, па га махну ручицом. — Ево овдје . .. близу брата. Тосја, помакни се! Брат се помаче и Пушкин зафадивши еједе. Затим испод ока погледа сусједа: он бјеше блједолнкаст, озбиљан и у модрим наочарима. — А одакле сте ви? упита га Пушкин. — Из Москве. — И ја еам из Моекве. — И ви ? обрадова се мала — Е па како се то нисмо путем срели? Ми смо дошли јуче, а мама је слаба па је остала у Петрограду. — Та хоћете ли ућутати једном Мими!" рече јој учитељка. Алијезик Мими није могао мироватп : — А колико вам је година? — Дванаест, одговори Пушкин.