Зора

165)

6

— Дакле је брада етарији, њему је настала четрнеста година.А како вам је име? — Пушкин, Александар Сергијевић. — А мој је браца барон Антон Антоновић Дељвиг. — Дакле сте ви нијемац? Ј 'пита. Пушкин младог барона. — 0 не! одговори он. — Наши су прађедови били нијемци, али сам.јарус душом и тијелом, православне вјере, а љемачки готово не знам ништа. — Као и ја! обесели се Пушкин Значи да ћемо заједно у друштву обо.јица панути на испиту. — Ви нећете панути ако говорите француски- Онда ће вас нспитпвати на француском језику. — Е онда се не бојим. — Благо вама, рече Дељвиг (у будуће исто руски писац), — алп ја ни у чеме нисам тврд. Нешто слабо здравље а нешто лијен од природе . . . — 0, у лијености вам уступити не могу — викне Пушкин. — А ко вас је учиб, упита барон. — Многи, више мп се учитеља нромијенило. Али највише ћу бпти благодаран мо.јој гојиљи Арини Родијоновој. Она нас је свију одгојила, То вам је извор пословица, загонетка, народних пјесама, причица и т. д. Ја сам по цијеле дане проводио сједећп код ње и слушајући је . . . Ако послије свега овога ја не будем пјесник, онда не знам шта ће бпти од мене. Сва 'нажња приеутнпје би обраћена на познатог нам старца адмирала п оно двоје дјеце, којп тек сад уђоше. Василије Лавовић оставп генерала и приступи к' старцу: Јесу ли вам ово, милостиви господине, унучад? упита он адмирала. — Јесу. — Вп ме можда и не познајете? Ја самВасшгаје Лавовић Пушкин руски пјесник. — Чуо сам нешто о вама. И ви сте сигурно довели кога на испит?

— Јесам синовца Александра. — Каквоје дијете? Је ли несташно? — И преко мјере. Врло је вјетрењаст, али му је мозак развијенији него у многог одраслог. Па како је начитан! Он вам је прочитао и Илијаду и Одесеју и Плутарка и све новије енциклопедисте — Хм . . . А на каквом то језику? — Све на фринцуском. Разумије се да му је рано, али он у томе ужива, Александре, доћи овамо! викну стриц.Дозволите да га упознам с' вашом дјецом. — Нека, нека, ваља да се упознају. Ала сте дивљани. Та барем рукујте се. Дјеца се стидљиво руковаше и једно другом преставише. Пушкин одмах онази како им је презиме слично с' његовим: оном дјетету, с чијим се погледом срео Александар, било је име Иван Пушчин, а другом Петар Пушчин. Једно дијете, које сјећаше покрај њих и пажљиво мотраше на разговор измећу његова три врсњака, запита гоепођу, којаје до њега сједила: „мама, идем им се и ја преставити?" Па брзо скочи и поклони им се с' ријечима: — Дозволите да се и ја преетавнм: Константин Гурјев. Пушкин се устезаше пружити руку томе наметљивом дјетету. Алп Гурјев бјеше чисто обучен, очешл>ан, па и намирисан. Очију бјеше некако оштрије, које му лећаху на све стране. Не би им суђено да се дуго разговарају, јер адмирал бјеше позван к' Разумовском, па с' унуцима уљезе у његову еобу. Василије Лавовић поведе синовца генералу књазу Горчакову, да га престави његовом малом сину. Млади књаз бјеше заиста дивно дијете: „Ево анћелске душе, одма се види — рече у себи Пушкин а не као онај Гурјев." У то исто вријеме притрча Гурјев и к' младом Горчакову, па се и њему ието престави. Горчаков ее с' њим радије разговарао него Пушкин. У то почеше ђаке