Зора

170

3 О Р А

прозивати, да виде јесу ли сви на ок}'пу. Сваки је морао одговарати: „Овдје сам!" — Кухелбекер Вилхелм! — „Овдје сам" одговори њемачкжм акцентом једно друго и неспретно дијете. Гурјев се наже и шапну Горчакову: „Какав је гадан, прави дугулендо!" Пушкину се није допало ово изругивање: ,,Већ је показао звпјерске нокте!" промисли он. — Пушкин Александар! — „Овдје сам!" впкну он јасним гласом и сам не знајући зашто искочи на средииу сале. Ови се около насмијаше, а он збуњен врати се на своје мјесто. Г}'рјев онет нешто шапну Горчакову. — Оигурно се менп руга! промисли Пушкин. Наједанпут разговор преста, у сваког срде закуца: једно дијете бјеше већ одведено на испит! Наскоро дође ред и на барона Дељвига. У Пушкина погмилише мрави по леђииа, а лед га поче хваћати. Послије неког времена врата се отворише и млади барон изиђе . . . Али. Боже милостиви! каква у њему промјена! Објесио главу и једва ноге вуче... — Тосја! викну тужно мала Мими, па загрли брата. — Зар си пропао? Он ништа не одговори, него сједе до Пушкина. — Ама кажи ми, јеси ли пропао нли не? запиткиваше га даље сестра. — Чпнп ми се да сам пропао, прошапута Дељвиг. Сестра га грљаше и тјешаше. Пушкина тако бјеше ова сцена занијела, да није ни чуо, како су њега изазивали. — Дакле Пушкина овдје нема, рече изазивач. — Александре тебе зову — рече му стриц — хајде брзо и што је најглавније, не клони духом. — Желим вам најбољи успјех, рече му срдачно Дељвиг. — Хвала, промрмља Пушкин и храбро размахнвајући рукамауљезеуотворенаврата.

Али га одважност изневјерп и кад се приближи к' столу, покривеном зеленом чохом. ноге му почеше клецати, а пред очи хваћати се тама. Он није био у стању ни једно присутно лице разгледати, само је осећао њихове погледе, који су га пржили и магнетизирали. — Је ли вам своје писац Пушкин? запита га нечији старачки глас. И прије него што је Алескандар одговорио, нечпјп други, али познати њему глас рече: — Оно је, ваша свјетлости. његов прави стрпц. Александар се мало ослободп и разгледа све присутне. Право према њему и за средином стола, сјеђаше старац у орденима, по свој прилпци то је сам гроф Разумовски. С десна до њега Пушкин позна самог директора лицеја, Малиновскога. — Је су ли вам познати осталп руски књижевнпци, осим стрица, упита га Разумовски. — Још како — рече слободно Пушкин -- Димитријев, Карамзин, Жуковски, Баћушков, сви су тп у нашој кући бивали као домаћи. — Ја вас не питам о вашим личним познанствима — рече оштро гроф — Пптао сам вас јесте ли читали ироизводе наших бољих писаца? Пушкин се опет збуни и тихо рече: — Чини ми се, да сам све прочитао. — Све, баш све ? — Јест све књлге што су бпле занимљнвије у библиотеци мога оца. која садржи преко хиљаду књига. — Заиста чудни су ти родитељи који су вам дозвољавали да све читате. Сад кад сте све нрочитали интересира ме знати, кога ви држите за најбољег руског пјесника, сигурно стрица — рече иронично гроф. Пушкин плану. али се савлада п мирно рече: