Зора

ИЗ _ДЈЕТИЊСТВА А. С. ПУШКИНА"

171

— Мој стрнд има врло лијепих пјесама, а.ти најлољи је руски пјесник Ломоносов. — А Кантемира сте п заборави.тгт, и.тп можда о њему нисте чули? — Каетемир за ме нпје пјесник: пјесме његове режу уши. — Охо? — То многп и осим мене говоре. Сада држе да је најбољи Державин, али његов је слог натегнут, код Жуковског и Бчћушкова он је много природнији. — Баш одважан крптичар! рече гроф. — А сад господин професоре пређите на пропитивање. Један се од присутнпје окрену Пушкину па рече: — Кад сте толико прочптали сигурно сте што год п напамет запамтили ? — Јесам много. — Напримјер знате ли што год из Карамзинове: „Марте Посаднице ?" — „Зазвонише звона и задрхташе срца у Новгороду, поче говорптп Пупжин мпрнијем гласом. — Главе породица кидају се из наручја жен& и дјеце, па хитају на позив домовине. Надежда, страх п љубопптљивост овладала је свакијем ..." Професор прекиде младог деклематора. — Почетак сваком је познат — рече он — него знате ли вп оппс појаве Мартине међу народом? — „Тишина бјеше настала — отпоче без премишљања Пушкпн. — Наједанпут се народ заколеба, зачуше ее усклици: „Марта, Марта!" п она изићи пењући се величанствено уз гвоздене степенице . . . Туга п достојанетво бјеху опиеани на њеном блиједом лицу ..." — Види се да сте даровптп — рече гроф — а и декламирате добро. Сад господин професоре пријеђите на граматику, а ви идите к табли да видимо како сте с' ортографијом п красноппсом. Пушкин, што му професор диктираше, исписа на табли немарнијем и крупнијем

рукописом, и учини неколико пегрешака. У опште из граматике одговараше тврдо. — Ваша вае је начптаност спасла, рече гроф — сад пређимо на њемачки језик. Пушкпн задркта: — Могу ли одговарати еамо из француског језика, рече он. — А њемачки не знате? — Не знам. — Нп читатп? — Читати наравно знадем. И он брзо прочита што му наредише. — Е дакле сад ћемо пријећи на француски. Де-Будри професор француског језика зададе Пушкину једно најпростије иитање, али овај, на опште изненађење, поче одговарати нанајчистпјем француском наријечју. — Можда сте ви, драги мој, читали и наше класике? упита га Де-Будри. — Јесам Раеина, Корнеља, Молијера, и друге фплозофе: Русо-а, Волтера .. . — Русо-а и Волтера! изненади се гроф. — Сигурно и то без питања родитеља? — Јест ... — Мислим да ништа нисте разумјели. Е сад нам издекламирајте, ако се сјећате какве Молијерове сцене. Пушкину је добро остао у памети један дијалог који је чуо од свог оца, нознатог вјештака у декламирању. Он са заносом иоче говорити и зачуди све. — Добро! красно! викну Де-Будри с поносом. — Господо прп оваком знању није га нотреба граматику пропитивати. Из историје и географије исто није бпо тврд, године разније догађаја није знао, али зато је разне историјске причице причао разговијетно и са заноеом. — Што сте учили по наредби слабо сте научили, рече му гроф, али за то што сте учили од своје воље — савладали сте дивно. Господине директору, рече он Малиновскому; савјетујем вам да обратите вашу пажњу на овог ученика, јер колико је год расијан, толико је и даровит.