Зора

ИЗ „ДЈЕТИЊСТВА А. С. ПУШКИНА"

175

—• Он ми није друг! рече на истом језику Пушкин. — Француз.! рече неко. Пушкин се брзо окрену. — Ко је то опет изрекао? Зар ти Гурјев? — Нисам ни мислио . . . Бог с тобом •— правдао се ухваћени Гурјев. Игра се продужи. Пушкин је гађао врло вјешто. — А, је ли? — упита он Гурјева хвалн ли се кукољ сам? — А ја ћу их све девет кегла оборити. — Нећеш! — Е онда гледај! И заиста, по срећи или боље по несрећи. Гурјев случајно обори све девет кегла, па се од радости стаде на пети окрећати: -— Ео ће као ја? Чија је добила? а? Али се Пушкин више савладати није могао, него стисну песнице и поће на Гурјева. Бјеше блијед, доња му се вилица тресла; он хтједе пешто рећи, али га непослушне усне издадоше и мјесто ријечи, он изговори нешто слично на: — Ва-ва-ва . . . — Ва-ва-ва! наруга му се Гурјев. Сва узбуђена крв јурну Пушкину у главу, и он, као изван себе од љутине, диже руку на Гурјева, и би га ударио да му другови руку не уставише. Гурјев поче плакати као мало дијете. Пушчин узе немирног друга испод руке и поведе га у дно баште: — Али за Бога, шта радиш — рече му он — Шта дпраш у оног нпског Гурјева, та видиш какав је. И уз то памти, да ћеш читавије 6 година с њиме за.једно провести у лицеју. — Све ја то добро знам — рече Пушкин — али шта ћеш. кад имам дивљу нарав. Ја сам као врућ коњ: наљутиш ли га — свршено! он је онда готов трчати преко рупа и провалија, па макар и главу сломио.

—- А како си ти кад год паметан. Знаш ли да си ти с памећу измакао далеко од свију нас? — Лудорија! Ја сам можда само нешто више прочитао . . . — Ти си много развијенији. Баш смо о томе ја п Малиновски говорили, и он признаје да ти имаш генијалну памет! Ето ти своју памет не држиш високо, а међу тим у неким си ситницама страшно самољубив: тинећеш никад опростити ономе, ако је у чеме вјештијп од тебе, или физично развијенији. Је ли овако? — .Јест! II по томе се види да сам ја глуп. — Не, ниси глуп, него врућ, дивље нарави. Ето сад си миран и увиђаш своју погрешку. А знаш ли шта би ја сад, да сам на твом мјесту, "учинио ? — Знам, рече Пушкин и брзо отрча друговима. Затим приступи Гурјеву п полако рече: — Опрости ми... и заборави молим те!.. Страшљивац Гурјев препаде се опет, јер се није надао, да ће тај поносни Пушкин у њега молити опроштење. Али по искреном Пушкиновом лпцу, он увиђе, да је све то истина. на га загрли: — Заборави и ти, и памти: ко се воли — тај се и свађа. — А зар у мене Александре нећеш замолити опроштење — упита га стриц. Александар се насмија. — Бога ми стриче, ја нисам први почео... Е онда ја ћу први — и Василије Лавовић пружи му руку. Пушкин се радо рукова са стрицем. — Само не стискај тако јако! намргоди се стриц. Сву ту вече, Гурјев се све лизао око Пушкина п најгласније се смијао његовим шалама и досјеткама. Кад би да се псплати рачун, између два Пушкина отпоче се распра; оба су хтјела платити. Александар истресе све из