Зора

176

3 О Р А

новчаника, али није могао надокнадити ни Пушкин је иазио на се и до свађе никад полу трошка. Оетало иеплати елриц, и тако није долазио. Алп највише је томе помоее оба умирише. гао стриц, који више није частио лицејиете Оваки су ее излети чешће понављали. вином, него чајем.

НАСТАВИЋЕ СВ.

Нешто о старинском робовању — 1ј. М. Наг^тапп —

Ако ко год из данашњег впјека промета и шашинерија прегледа социјалне творевине етарога вијека, морају му јасно пасти у очи двије појаве онијех старнјех врелена, јер се оне противе свему оноже, што ми у модерној цивилизацији називљемо правом и обнчајем. У оно је вријеме било у потпуној јакости мишљење, да се сваки туђпнац сматра ненријатељем, па је према томе морао да буде и без права и без зашгите; а туђпнац је био сваки онај, који није припадао дотичној опћини. Касније се развнше полаганО из опћина савези између појединијех градова, којн ма.то раширише строге гранпце права туђинаца, а истом на крају старога вијека настаде нз савеза разнијех држава око средиземнога мора самостална римска држава, која је још једине Германе, и Парте сматрала туђинцнма и непријатељима. То се мишљење, које се наза варварскијем нричиња, даде лако свести на неразвпјене економне прнлике старога вијека, а дало би се и доказати, да је свакн корак у господарству игаао . заједно са раширивањем круга друштвенијех права. Мало по мало дошло се и до тога, да ми ону установу, која је карактеристична за унутрашње стање држава у староме вијеку т. ј. робовање не треба да држимо као да. је оно хотимично уведено (или створено^ 'од народа старога вијека, него треба да у -њој видимо потребити пзраз нзвијесног дрз г штвеног стања. Нико се скоро не нротнви, кад се тврди, да се робовање могло развити само у оно вријеме, кад је једна друштвена гр}'па била са сваком другом групом у потребитој, а из почетка и ненрестаној свађи, кад .једна такова група није хтјела да призна права друге које групе, кад

је другим ријечума: само грађанин био слободан, а сваки слободан човјек грађанин. Заробљивање у рату (или правије: заробљивање туђинаца) је свагдје први и готово једину извор робовања. Рат се мораратом хранитн т. ј. тако, да заробљеници морају вршити све економне нослове, које њихови господари не могу вршити ради тога, што су увијек требали да буду на оружју. А да се узмогне основати једно друштво на чврстој основи робова, море се и то претпосгавити, да је тај људски рад имао толико врнједности, да прехрани не само свога радннка т. ј. роба, него да и преко тога миннмума за егзистенцију робову донесе и чистог прихода господару; то се у онће догађало тамо, гдје је радн превеликог релативног насељења, ради међусооног јачег приближавања појединијех социјалних група, сам малени простор земље приморавао, да се људи што исцрпније користе продуктима. Гдје на нротив то ннје било, ту је онда побједилац шкодио социјалној групи тиме, што је убијао колико је више могао њезинијех чланова; а сам није могао да мисли на то, како би се окористно радним снагама побијеђеног противника. Цио се овај ред постепенога развијања н цијела ова веза економнпјех и друштвенијех прилика даде свагдје дотле пратити, докле допиру вијести, о којима ми сами можемо расуђивати. Кметовање је много млађе од робовања, али и оно залазн још у предисторијско вријеме. Карактеристични моментп ове инстнтуције јесу : привезаност за земљиште, дужност плаћања и кулучење. Може битн да не ћемо ногријешити