Зора

НЕШТО О СТАРИНСКОМ РОБОВАЊУ 177

ако речежо, да киетовање потпче по правилу из Грчке и то тако, да је које ратоборпо илеме освојило комад земљишта, које је било врло згодно за обрађивање, па је онда покорено становништво предузело у економноже погледу исту ону функцију, коју су на другоме крају вршили робови, али у правноме су погледу били ови у другачијеж положају, јер су они били покоренн као цјелина, те услијед тога еконолски стајали у уској вези са освојенијем зежљнштеж п репрезентовали органнзовану еконожну снагу. Па ипак је тада било кжетовање као нека пролазна институција, особито у онијеж државама, које су све внше и внше своје граннце рашпривале. Вудући да је за сталну обрану освојене земље бно премален број господара, који су сачињавали војничку класу, то су се ради тога морали употребитн н покорени становници као војна снага: услијед тота изједначише се и они са господарнма, а досадашње њихово мјесто у економном послу заузешо опет робови. Много јаснију слику о положају п стању таковијех поданика, хектемора, добијамо из недавно нађеног Аристотеловог сниса: 0 атинској држави. Аристотеле вели: у Атици прије Солона бијаше зежљиште у рукама неколицнне; жаса је обрађивала ту земљу давајући шестину од свију плодова; кмет је био дужан да са женом и дјецом кулучи своме госнодару; а ако би се превишб задужио, продао би га господар као роба. Много је друкчије изгледало нослије кратког времена: у Атици настаде слободна сељачка класа, која себи извојева п нолитичка права, алије, разумије се, била дужна да брани земљу. Са свијем слнчне прилике налазимо и у најстарпјем времену у свима државама, које су бнле основане на освојеном земљишту, особито у онима, пгго су их оснивали Дорани, и које су се као н. нр. у Шпарти и на Крети држале све до иронасти Грчке самосталности; у другож су дијелу Грчке на протпв ишле револуције, којнма је ношљедицом било политично изједначење свију класа као н. пр. у Атинп, за емапцииацијом сељачке класе, тако да би се могло ставпти питање, да ли нијесу може

бити оне борбе, које еу каснпје историци и филозофи назвали борбама демокрадије против аристокрације, биле услијед својијех узрока и пошљедица борбе и за еманципацијом у економноме погледу. Ако се ради тога прелаза досадашњијех радника из сељачке класе у војничку осјетила потреба, да земљи треба новијех раднпка т. ј. робова, нестајаше с друге стране жало по жало свију зађевица н свађа поједннијех сусједа у самој Грчкој услијед савеза градова и услијед уређенијех правнијех одношаја између грчкијех градова, особнто од оида, како сви Грцн морадоше ступити у заједничку обрану протнв непријатељскпјех напада изван њихове домовине, то је морао пасти број грчкијех робова у Грчкој, док су ратовн са „варварима" доносили са собом у Грчку „варварске" робове, људе, који су им и по пародности и но језику били туђи. Па и ако је овај моменат био доста важан по робове, ипак је но њихов положај много важнијн онај економни преокрет. којн се нзвршпо измећу Омировог времена па до 5. вијека пр. Хр. услијед сплнијег намножавања становништва и услијед јачег н законом заштнћеног односа и саобраћаја мећу појединијем грчкијем државама. Ако се у нрпјашње вријеме у пстини продуцирало у кући само за кућу, те услијед тога била п разгранатост радње на нискоме стенену, то се касније у Грчкој продуцирало највише за градска илп такођер за прекоморска тржишга, и тако ступп на мјесто кз т тњег рада индустријално или обртнпчко подузимање. И од сада стадоше чптава јата робова радитн но обртничкпјем центрима али не за пријеку нотребу свога газде, него као живн канитал за шго већп његов добитак. Прилнкама, какве су заиста и ностајале, одговарала је н теорија. Ако Аристотеле мислн, да бп робовања могло истом тада нестати из нашега друштва, кад би се чунак код стана могао сам од себе кретати, то се онда не да друкчије разумјети, него као кад нисци комедија исмијавају легенду из златног старог вијека. у којеж би на мјесто робова дошла само она реченица и заповцјед: „ПзсМеш <1еек'