Зора

178

3 0 Р А

сИећ и . Арнстотеле покушава такође да оправда робовањекаоприроднупотребутиме,штовели,дајачп влада над слабнјпм, Тако нн Плато није прпзнавао науке о оправдању робовања преко природнијех разлпка људскпјех способностп, пајеппокушао да нам представи слпку своје, свакако сувише идеалне државе, а да не остави робовању ама баш ни најмање мјести у њој. Па и за ову се теоријску конштрукцију налази доказа у истовреленнм ондашњим приликама, у развијенијем обртничким и трговачким градовима у Грчкој н. пр. у Атини п Сиракузи ишло се чак дотле, да грађанин и војник ннјесу били појмови, који значе нешто једнако. Мјесто праве војничке дужности ночеше се увађати плаћеничке чете, те тако настаде у тијем градовииа прилично многобројна класа становнпка, који нијесу ншли у рат, а нијесу ни новаца имали, да би могли држати неколико робова. а(1оу?м звани, нека врста слободног пролетаријата, који се жуљевпма на руди морао прехрањивати, и већ концем 4. вијека изгледа, да је та класа била највећп саставни дно становнпштва у Атани. Свакако је из почетка правно био у истоме стању, као и онн поданици у Атици, и онај елеменат, из којега је у Рнму иостао р1ећв; и ако то римска историја ставља истом на степен економнога развитка, на коме су и други узроци могли бити поводом постајања кметовања, ипак је касннЈИ развитак у Риму нсти као и у Атинн, као што су и навори робовања и тамо и овамо једнакп. Па за то није оправдано стављати пстинито стање робова у опречност са стањем, које бп им но праву принадало, јер је доста кад се сјетимо, да је то за нас „патријархално стање' 1 , н кад споменемо романтичне нјесме иотомака, којп су опјевали то златно доба. Па макар се ми са нашег модерног становишта колпко му драго грозили иред оном сликом, коју нам износе пред оче њихови правнн погледи, ппак немамо нн мало права да речемо, е се то није фактички ни извршавало, кад се у мислима пренесемо у оно доба, кад су настали тп правнн погледи т. ј, када ниједан туђин није имао никаквог права и када је робом бно само тућинац. када је оно, што ми на

сваки начин „грозним" називљемо, бнло нрема тућпнцу нросто у обнчају, Страхоте, о којима нам се нрича да су извршнвали Атила и индијски поглавари, сматрамо ми као историјску истину, а прешло нам је скоро у обичај, да прегледамо и неопазимо „ради некијех нутарњијех разлога" исто то и у најстаријем времену класичног старог вијека; не би било ираво, да се на исти степен стављају сва нитања хуманнзма и то она пз најстаријег вијека са онима из најновијег; исто тако као што не бисмо трпили, да се наша „хумана" мишљена успорећу.ју са мишљенем Клодвиговпм и Брунхилдиним. И даље, ми не смијемо мјерити најстарије доба мјером нашијех модернијех начела. Како би погрјешна била слпка нашега внјека, кад би који будући исторпчар изоставио из своје историје вијести о положају белгискијех рудара или внјести о стању станова у многим фабричкнм градовима само за то, јер би то по његовом тадањем схватању било нешто невјероватно! Мора се нагласити, да се нри ноступању с робовима назило једино на газдине економне ннтересе. Ако игдје то је овдје морао вриједнти гвозденн закон о награди нокрај све његове строгости, тако да је господар давао робу само онолико, колоко је мислио да је лотребно за одржање његове радне снаге. Из Катоновог списа „0 пољонривреди", који наравно не пада са свијем „у старо добро доба", али је ппсан ипак прије потпуног обрта у економнпм прнликама, можемо видјети, колико је троншо газда за издржавање свога роба, који би на пољу радио, а то одговара награди или илати прн слободном раду, Према томе је био годпшњи буџет једнога роба ово: 1. Храна: Жита 51 модиј = скоро 4 1 / 3 хектолитра(чаршниска цијена око 200 сестераца). Мошт и (најгоре) вино: 24 модија = нешто преко два хектол. (чаршинска цијена (доброг вина): 120 сестераца). Зачини: снрће, уљика и уље: 3 моднја = око 26 литара. Соли: један модиј.