Зора

ОЦЈЕНЕ И ПРИКАЗИ 191

добротвори. попа и попадија, којж га сматраху као еина. То, да сматра Коју као сина, иопа је помпњао у разннм придикажа, и на послетку он је то п на делу потврдио. С тога је чудо, да баш онда. када Која с-таје на најбољу снагу и кад је у изгледу, да ће, оженивши се, он и његова млада бити одмена и нотнора у старости самохраном попи и понадији. — они га одвајају и пуштају да илак у неку руку сиротује. Ми бисмо рекли бо свем што знамо о усињењу у нашем народу, да то добри пона и попадија баш у овом тренутку. кад им је посинак дорастао да се жени, нису учинили, — него је то требало Веселиновићу да докаже своју главну замнсао. да и сиротани, кад су у свем ваљани, могу бити богатн, тј. живети лепо и задовољно. Али кад је то хтео да покаже н докаже. није требало да главнога јунака ове нриповетке, коју, даје у богати и, по свем изгледа, изобилни дом попов, па да га баш у овом тренутку, без икаква оиравдана разлога. силом правп сиромахом. који од најмање до највеће ствари сам кући, нримајући инак неку врсту милостиње. Прикладније би било, да је Која остао усињеник оне бабе, на да је за њена живота, или после смртп јој, пошто се као сиромах али честит дечко промучпо, онако скућио кућу, као што је то лепо Веселиновић испричао; или, ако га је већ хтео дати добром попу у руке, онда да га, без оправдана разлога није од њега отрзао . . . Ну кад се на номенути начин све снрежи за сиромашан али задовољан живот. онда, наравно. доће на ред, да Која узме своју драгу Милиду, јер по речима, које је изговорио предлажући јој да се узму: „бели зидови (његове кућпце) плачу . . . нема душе да их задане, да их оживп: нема жене!" (стр, 5). Која и Милица се узимају и срећно живе. Сваком су мили н нријазии. Њихова кућица нропева, па се зби и оно, што им срце, и њихово и њихових родитеља (гезр. добротвора) од давна нуђаше: после више од две године како су се састали, нађе им се мушко чедо. У овој нриповеци нема туче!

Права сеоска идила! Да она. у онште, постане, треба нриповедач да је идеалиста, а читаоци да пмају укуса за такав књижевни одлик. Уираво, треба и приповедач и читаоци да много што шта преводе у стварном животу, одмећући у мислима све оно. што њихову створу смета, па први да ствара, а други да уживају у том. Ко је, дакле, рад да будан сања, нека чита сеоске идиле. Таква је и ова ириповетка. Ако му, пак, стварност ноквари те лепе, шарене снове, нека се с њом мири — како зиа! Најузвишенији је идеализам у еванђеоској науци: у љубавп према ближњем. И добротвори Којпни (прво она баба, која му је у најранијем детињству у свем заменила матер, за тим добри попа и попадија). п здушни сељаци, и честити Која и његова Милица, сви они раде по поменутом начелу Христовс науке. Управо. они, изузимајући нопа и његова ђака (Које), може битн и не знају за то начело Христове науке, али по њему раде инстинктивно, јер их на то наводи чисто срце њихово: „Бог нам је за то дао срце да неког волимо, јер срце не може да жпви без љубавп . . (стр, 9.) каже ириповедач, тумачећи за што је самохрана баба Манда матерпнским милоштама обасипала снротана Коју, којега јој је општина поверпла на његовање. Колико лепог нримера за човечно, хрншћанско живљење! Тим се ова приповетка једном, етичном страном својом једначи са многим ирнповеткама, које Ј1ав Толстој великн руски писац, пише у последње време за народ, а на основу еванђеоске науке. Истина, та је основа, као н главна тежња тих приповедака, у Толстоја много истакнутија и одређенпја но у Веселиновића, у којега и у овој, као и у већине осталих му нриноведака. преоблађује елеменат романтпчне идпле; али је и Веселиновића сам нредмет навео да се сети Библије, и он је то видно показао тим — што је местимпце подражавао стнлу библијскому: „И дете расте п порасте. И замомчи га попа, и нагизда као да му је рођени син. II цело село рашири му руке (зк! — стр. 12)." —