Зора

192

3 О Р А

И . ји : „И нриону срде његово за њих, и прионуше срца њихова за њ (стр. 10)." — Или: „И нопа му снусти руке на главу. И он осети како га нрожма нека света језа; и виде родитеље своје; и виде самога Господа како благосиља њега и дом његов (стр. 15)." Не кажемо да овакав стил није леп на свом месту: у Библији. Али, да лн је лепо подражавање? — Кад нешго позајмљујемо, значи да тога немамо. А писад, који и стил туђ позајмљује, па ма то било из Свете Књиге, неће, ако је ночетник, далеко дотерати, а ако већ у велике радп на књижевности — до краја је дотерао. Ово последње не бпсмо желелп да имамо нраво рећи за Веселиновпћа. Иначе је стил Веселиновићев у ошите лен, енергичан и снажан, нолетан н тонал: жестимпце му лиризам прелазп у заношљивост. Тим су прожети и описи његовп. А кад се томе још дода и свежпна, која долазп од извора (народног жпвота) из кога су црпени нредмети Веселиновићевпм приповеткаиа, — онда све то чини да се читалац богато награђује за слабу, местпмице, као што смо напред впделп, немарљиву израду, композицију, која у осталом у нриноветкама, управо сликама, са села и не може битп, по самој природи предмета, бог зна како развијена. А да би слике испале што верније, Веселиновић нонекад меће у уста својим јунацима и јунакињама оваке драгостичне изразе п алузије, који могу поднети производима порнографске а не лепе књижевности: „А што ме дира кад сам ја сирота 1 ). Ти знаш у што се не дира 2 ). (Кевнљ, стр. 23).Или: „Каравиље моје!... Нема јабуке коју не нагризу! И ове ће јабуке (образе) мушки зуби нагристи . . . Дај Боже да им слатко буде! . ," 8 ) (Јарани стр. 24.). Ово су доиста, или могу бити, народни изрази. А да ли онп треба да уђу и у лепу књигу, којој као и сваком уметничком производу Ј ) Говори девојка, 2 ) Одговара јој момак. 3 ) Говори снаха заови. кад је ову подузела прва љубавна ватра.

треба да је задатак, да оплемењава срце? Рећи ће се; „па то је народно, истинито!" Али, је ли задатак лепој књижевности да баш она то износи? — Не може ли се то и на другом месту дознати, ако се баш хоће да зна? Држећи се правила, да даје што верније слике из народнога живота, Веселпновић се труди да пише говороз онога краја, из кога су му јунаци приповедака. У ове три, а скоро и у свнма осталим тај је крај Мачва. И, наравно, колико се тиме неки интереси задовољавају, на пр., да се дозна говор тога краја, у толико, с друге стране, губи се на јасности, нарочито кад се употребљавају негде иначе у књизи необјашњени провпнцијализми. Такве су речи: Еевиљ (ушла је и у натпис приповетке), оројла (гомила? — Кев. 24.), бугија (Б. сирош., 5. рекли бисмо, да је прашина, која се диже кад игра коло), окумешан (вешт, умеган ? — Таио, 19.) — речи које ни пореклом ни лепотом нису такве, да нх треба увлачити у књижевност. Иначе је језик у Веселиновићевиж приповеткама чист п правилан. Изненађује нас само ова правоппсна грешка: замре (Кев., 5.), умре (Тамо, 6, два пута). Тако обележено р значи да је оно самогласно, и ако је поред њега самогласник; а овде није тај случај, јер је ту р сугласно, па према томе не треба га онако нп обележавати. С тога, ако Веселиновић хоће да и даље остане на досадашњем главном предмету својих приповедака, да нпше из сеоског живота, мора посматрати тај живот и са друге — а не само само са романтично-идиличне стране ; мора се већма приближити, дакле вратити селу; мора дубље ц свестраније загледати у тај жнвот. па ће тамо наћи и других, веома плодаих мотива. На том путу могао би, као што видесмо да је скоро неосетно учинио у последњој прнповецн. развити своју радљивост и у морално-поучном правцу, те тпме задобитп и нов круг читалаца: не бити само приказивач сеоскога живота засићеној читалачкој публици, него и поучнк нисац нашем, духовне хране гладном, сеоском сталежу, као што је, од прилике, у последње