Зора

2

НА ПРЕСКОЦИМА

137

дивљачи већ су отншјш п;; в-дшег шумског округа те сад нелате внше шта чувати. Марија ће нам скувати једну црну каву, на тај јед. А наће се код мене и која чашица рујнога винца. Дакде, — ајте к менн, да сперемо тај јед." Рукавина иримп тај позив без ок.теваша. Његово лице, које је мало час тако љутито изгледало, разведри се, Момачкп је корачао поред По.10вине и за кратко време, па су видједи забат шумарске к) г ће, у којој је Половина пребивао као шумар. Кад су би.ти баш код куће, рећи ће Половина: „Причекајте малко, ја ћу први ући унутра да видим, како је Марија обучеаа, да ли може госта дочекатп. Та знате, какве су женске ; кад су код куће и имају шт а да раде, ни најмање не пазе на одјело, а ви знате, да Марпја по вас дуги дан од рана јутра до мркла мрака има по кућп доста посла." Рукавина је климнуо главом н одобрио староме шумару; овај је први ушао у кућу, гдје је неко вријеме остао; но том је изашао и позвао Рукавину, да уђе унутра. Док је Рукавина чекао пред кућом, премншљао је, како ће да се понаша нрема Марији, кадје опет види. Шта је прије тога било, држао је, да ће одлука бити тешка. И нехотице тури руку у џеп изнутра од свога капута и осети тамо артију — писмо, у ком га се Марија Половпна одриче. Историја се развила доста брзо. Одма од оног дана, кад је први пут дошао Рукавина у кућу Половинп, заинтересовао се за Марију кћерку шумареву, а он је опазио, како и он Марији није нешто обично. Но чим је Марија опазила, како Рукавина хоће, дајој изјави шта осећа и шта жели с њоме, избјегавала га је; па како је такво стање било Рукавини несноспо, одлучп се, да јој то писмено јави.

Већ сутра дан добио је од Марије писмо, у којем му је рекла, како оаа њега поштује и уважава, али да никако не може за н>ега поћи. Ила впше узрока, због којих се она никако не може удавати. Прије свега онане може оставити свога старога удовог оца. Отац бива сваким даном старији, те све више и више потребује његе и чувања. Но чудновато је гласио крај у пнсму, којп је овакав бпо: „ Ако ме зацпјело волите, онда.молим, неговорите мени у лице никад више вашу наклоност према мени п не покушавајте, да ме пољуљате у мојој одлуци. Ја баш ннкако не могу друкчије вам одговорити, него овако, како одговарам. Ви ћете ме уништити, ако будете тражнлп још каквих обавјештаја од мене. Ако бих се удавала, зацело бих за вас радо пошла; али то несмије и не може бити." Рукавина се у први мах разјарио на такро писмо, но послије се умирпо. Кад је внше пута прочитао, увидјео је, да Марнја тако ради не што хоће, него што тако мора. Било је њешта тајанствено. што је као мора тиштало ту младу дјевојку. Ох, да бар знаде, каква се ту крије тајна! Свакојако нак неће јој се показати, да се на њу срди, него је хтИо иокушати, да задобије повјерење Маријино. Зато је радо пошао, када га је Половина к себи позвао, а у себи се чврсто одлучио, да се пред младом дјевојком тако влада, као да нншта није ни било, Но одлука, коју је пред шумаровом кућом Рукавина смислио, била је сасвпм излишна; јер кад је Половина изишао на поље, рекао Је ово: „о враг нека носи жене и њихове ћуди ! Мојој кћери није њешто добро; она јесвапоблиједила као крпа, кад сам јој рекао, да сам вас позвао за госта. Шта то може бнтн да је с дјевојком? Она је отншла у своју собицу на тавану. Но то ништа не знам! Та каву знам и ја куватн; наће се и винца која чашица, па и која добра лула дувана. Однте дакле само унутра."

— свршиће се. —