Зора

р а д н' и д а н'

«89

— Оно није Србин и српске вере; он је Турчин! Једе у петак сланину! — Зар он ? — упита она. — Он, среће ми. — Их/ — рече она и пљуну. — А ја то не би', болан, учинио, па да би' умро с места/.. ето/.. Обоје заћуташе. — Чујеш, Смшбо / — рече он после по дужег ћутања. — Ај/ — Свега ти на свету што ти је најмилије: волиш ли ти мене? — А како да ти рекнем ? — Реци како знаш. — Ја, ето како !.. Све да ми је да сам с тобом, да с тобом разговарам... И, ето, тако стојимо по целу ноћ; па кад дођем и легнем, а мени тек падне на памет: те нисам му казала ово, те нисам му казала оно.... — Тако исто и ја!... пресече је он. — И сад, ето, изљубим те, баш изљубнм; па док се окренем: да ми је опет да те љубим!... Не знаш ти; али кад си уза ме па те пољубим, ех/.. да ми је да те уједем за образе, да те лепо изуједам ка' псето!.. Буди бог с нама!.. али, ето тако ми дође!... — Што ли то тако Бог да? упита она. — Не знам! вели он. — Али, кад Бог да, те будеш моја, онда ћу

се баш сит наљубити!... Каки сит'-.. Никад се не може бити сит! — Не може! — вели она. — Оди де да те пољубим '• — Немој; окренуће се кеје !.. — Неће! — 'Оће! — Неће!.. И он је силом пол.уби. — Де још једаред! Појми; али се окрете Марта па у мал' не смотри — Видиш! — рече она. - Да те макар уштинем! И он је уштину. Она корачи брже те стиже другарице.... Стигоше кући. Жене полише те се изумиваше и опраше руке од прашине; стари Богдан нареди те изнеше ракију. Пошто по неку попише, заседоше за вечеру. Сима је накарадао а остали су се смејали. По вечери Јовинп одоше кућама а Богданови са старим Богданом помолише се милом. Богу за здравље срећу и напредак, па се разиђоше да спавају.... Завлада тишина, сеоска тишина. Јасно трепте сјајне звезде, слатко пева славуј, а још слађе спавају уморни радини. Коцгљева, 27. Фебруара 1890. Јан М. Веселинови&.