Зора

288

3 О Р А

Марту. Она се веселница кбтрља доК овој не иодби ноге, па се стадоше претурати једна преко друге.... Ја гледам кроз прозор па се укочио од смеја. Онда променим глас, ка' бата, па викнем : Има ли кога живог У кући?"... Ја кад онда наста комешање!... Оба МОја давраниеа се некако те устаде, па полети на врата вукућИ Марту. Дође на врата, ал не може да прође, препречила Марта. Она наже једаред.... Пуче опасача ка' пиштољ. Она испаде напоље... Ја се укочио сав; заболе ме и глава и трбу од смеја... Она кад виде шта је, само се у'вати за очи па побеже у кућу. После ни њу ни Марту нисам видео читаву недељу дана.... Све беше полегало од смеја... Нико не беше у стању проговорити речи, само машу рукама молећи га да прекине ГЈричање.... Мирјана и Марта и не дочекаше да он причу доврши него побегоше.... — Одите 'вамо! — виче им он. — Ни за каКво благо!... Сунце се спушта све ниже и ниже. Ветрић ћарлија све више и више: Нестало дневне врућине. нестало и клонулости... Хори се поље од саме пееме: надпевају се „славље" и девојке. Руке се брже дижу и спуштају: та што се више данае уради, мање сутра остаје.... Мушкарци збацили капе са глава, а женскиње засукало рукаве. — Мирјанице, моја лепа цурице... Тако, тако, моје лепе очи!... А! ко Пре на увратине!.... виче Сима. — Ја стиго'! — И ја! — И ја! — И ми! — Јесте л сви ?

— Јесмо чича МиловаНе! — Уја!... Доста би рада! Треба и кући ићи. Свако своју мотику на раме; свако погледа задовољно на посао који је данас радило. — Е, доста урадисмо !.. Шта велиш, Ђуро ? — пита Милован. — Доста! — Баш се јавашава снагом. Ето клонуо сам са свим. — Богме и ја! — вели Ђура. — Их!... нема!.. прође младост! Где ли је оно доба кад овако дању радим, па сву ноћ опет трчим!.. Сад да ми је да само кости одморим! — Е, мој Миловане, прође! Милован уздахну— Прође, бога ми! И ућуташе. Спремише се. Жене попртише колевке на плећа. — Ајде! Пођоше. Глигорије погледа у Смиљу и кресну оком. Она га је разумела па заоста мало. Старијс пропустише напред. Иђаху најлак. Он само гледаше у њу. Он зевну па кроз зевање рече: — Чујеш Смиљо! — А?... — Ама кад ти кажем и кад те молим, ка' рођену сестру, немој више да га погледаш!... — Нећу. — Јер, знаш, кад видим како се он искези и упиљи у тебе, а у мени 'вако... само се котурају црева у „стомаку" ка' да има десет гуја!.." Не могу да га гледам!.. Знаш да би' га зубима самлео !.... Она ћути.