Зора

р а д н ii д а н

287

шала. Он је онај, што ми велимо, који је кадар „мртва уста да насмеје"... Прешао је био 30 година. Његову су шалу сви знали: и његов брат Јова и чича Вогдан. Вредан је био што је реткост, а здравље га је служило добро. Сунце је било одскочило. Доба дана беше 10 сати. Сељаци то доба називају: „ручаница". Окопаше цеп коју су почели. У дну њиве указа се редара. Она носаше ручак. — Ево ручконоше! — повикаше сви. — У мени богме црева запеваше. — рече Сима. — Ето сад — рече Милован. Редара стиже. — Носи тамо у 'лад. Она однесе. — Уја децо! — викну Милован. Сви оставише мотике и пођоше да ручају. — Јес' донела ракије ? — пита Сима. — Јесам. — рече редара. Е то!.. Волим ти се сад напити ракије него, 'прости Воже! моју Мирјаницу. Сви се окретоше смејати. Мирјана га погледа по преко. — Немој да се љутиш, моја лепа кућо!... Додија човеку и печење сваки дан, камо не ће гра! — Шта, зар ти већ додијала упита га Ђура. — Ја! — Па промен'о си једну. Он је био удовац, па се онда Мирјаном оженио. — Па, знаш, бато, кола се возс на четири точка. Смеј се само орио. Док се они разговараху, жене, које имађаху малу децу, узеше да

пх подоје, а оне које немађаху џомагаху редари те постави ручак онде у хладу на земљи. . Примакоше се те ручаше. Редара искупи судове, па оде. После ручка наступи одмор. Сунце је скоро жегло, тако дан беше топал. Милован и Ђура спремаху се да мало продремају. 'Ајде, ко ће мало да одспава — рече Ђура. — Ми, мушкарци можемо, али жена ле сме ни једна, пошто је глава на њој ! — рече Сима. — А што ? — Питајте Мирјаницу и Марту. Марта саже главу и поцрвење. Мирјана погледаше на њ! — ЗбиЉа, за што ? — Питајте њи'! , : — А шта је то ? — упита Ми'лован. Ништа, чијо, бога тп! — рече Мирјана. — Ништа ја! — рече Сима палећи дуван. — Збнља шта је? повикаше сви. — Ето шта је... 'Оћу ли при• чати ? уиита их. Оне само ћутаху. — Ето шта је!... Некако премаљетос, баш ће бити на „Обретеније" (налаз. главе Јована Крститеља), дош'о ја из воденице. Код куће ни беле мачке!... „Нисуваљда помрли" ! — реко' ја, па уђем у кућу. Отворим врата од моје собе„ кад — ањи' две полегале, па окренуле леђа једна другој... Глсдам ја, гледам, па онда приђем те лепо узмем прегачу и једне и друге па повежем... Стегнем мушки да се не одреши лако.... Онда изађем на поље, па се накашљем онако ка' бата (Јова). Ја боже.-врљанп !... Кад ли наста урне; 'бес ' по> собп!... Пуца!.. Ова моја '' дугачка ка часни пост, па повуче