Зора

286

Као да и сад гледам онај благи осмејак — којим се само невиност смеши — на његовом лицу. Акоје миловао децу, миловао је сву; ако их је учио, учио је сву. У дужности оштар у срцу олаг, такав је оио стари Богдан. Задруга је била ггослушна. Као год у кошници: где матица, ту и пчеле. Богдан је свима заповедао а ра Милованом се само договарао.... Четрдесет копача копа у Богдановој њиви. Милован је старешина, он надгледа. Благи пролетњп нетрпћ иируши и ћарлија те расхлаћује копаче и таласа мала зеленапера у кукуруза... Сунце просијаваше кроз прамење од облачића којима је увек окићено пролетње небо... Кроз свежи ваздух пролетаху муве и бубице а за њима весела ласта ловећи их; по нека врана прелети преко копача, падне на плот или дрво, гракне два-три пута, па оде даље... Копачи заузели цео образдак. Све мушко и женско, мушко и женско. Чујеш само звеку мотика и видиш прах од орне земље, — Е, брате, меко копање!.. Нисам скоро 'вако лако радио, рече Ђура, брат Јове, комшије Богдановог, који је са својим народом дошао у позајемницу. — Заиста меко! — вели Милован. — А знаш ли лане?... К'о да бијеш у камен а не у земљу ! Пожутиле ми руке ка' да сам љуштио зелене ораје. — Деде, жене!.. А!.. ко боље !.. виче Сима брат Јовин. Милован се насмеја. — Баш је ђаво ! — рече он Ђури. — Изгибе за женама! — Ко Сима!

— Жене, море!... Пи бруке!... Међер моја Мирјаница паре вреди!... Бога ми!.. добра нека цурица ова моја Мирјаница! — Ћу'де, море! — вели му Мирјана. — А зар није!.... Не знаш ти да те волим, тебе саму волим боље него грош!... Захори се смеј. — Нди до ђавола! рече мужена. — Па, ето, код тебе сам. Веле: да су ђаво и жена брат и сестра!.. А!.. ко боље!.. Копачи приступаху за њим због шале његове, а он одмицаше нагло унапред. Еј, ви, вас двоје, тамо, на крају што пзостајете ?... Само пиљите једно у друго ка' мачићи!.. Весели Глигорпје, унук Богданов, и Смиља, синовица Јовина, само се слегоше. — Не дирај у младеж, 1>ог те убио! — вели му Мирјана. — Нуго — де!... А што и' ти браниш ?... — Не браним, него велим 'нако... — Ја бо'ме!.. Све ове жене веле: ,,'нако".... А!.. ко боље !.. Ко пре!.. Копачи одмицаху нагло. Лепо беше погледатп окопанз кукурузе како им се вихоре она пера. — О, Ђуро! — Ој, Миловане! — Вал^а твој Сима петорице ! — Јест, вредан је. — Погледај само!.. Ово иде ка ладна вода!... Мотпка само звечи. Сима једнако узвикује и хвали своју „Мирјаницу", а она га само грди.... Сима је бпо зачин друштву. Он беше права српска шаљивчина, вазда ведар, вазда весео п добре воље. Пз његових уста излазаше само