Зора

Р А Д Н И Д Л Н

285

Р А Д II И Д А II Слика из сеоског жпвота.

Цео исток обујмила румен... Иза румени иојави се јарко сунце. Хиљадама птичијих гласова поздрави га; а оно трепери кроз отворено зелено лишће на дрвима... На зеленој трави засја се роса крупна као бисер.... Стари Богдан Ивановић брише белим убрусцом лице крај бунара. Кад се убриса и кад му најмлађа снаха провуче чешаљ кроз оно мало као снег, белих власи, он се окрете истоку и прекрсти се. — Ва име Оца и Сина и Светога Дука!... Амин! Господе, Боже, Создатељу!.. који си створио и човека и црва; који о свима бригу иодиш; погледај на мене грешнога, и опрости ми моја сагрешења знана и незнана!... — Господе, Боже!.. Исусе, сине божји! и света Богомајко! Спасите ме од грехова; чувајте ми душу моју од врага!... — Света Тројице! (Ту се прекрсти и дубоко наклони). Света Тројице ! наша помоћнице: на путу на суду, на дому, и тору, на уранку, подранку и беломе данку! Дај нам среће и напретка, здравља и весеља! ...молим ти се !... — Ва име оца и сина и светога Дука!..-. Амин — Три пута се прекрсти и трп пут се дубоко поклони. Онда се окрете. Његови млађи стајаху мирно као војска. И мушко и женско држаше по мотику у руци. — Је л јављено Јови, Миловане? — упита он свога млађег брата, који беше обелео скоро као и он. — Јављено је, —• рече Милован — и ја мислим да су његови спремни.

— Ех!... у име Бога, децо!.. На пос'о !... Као по команди узбацише сви мотике на рамена. Жене, ; које имађаху малу децу, упртише и кодевке на своја плећа, па се кренуше на њиву.... Стари Богдан беше домаћин,и земљоделац. Деда му је био то, отац му је био то, па и он је. Од детињства он не рађаше другог посла. Све п: г о је знао научио је од својих старијих. Од њих је научио ударити мотиком, од њих махнути косом; од њих се научио молдаи Богу и управљати домом. Оно мирно спокојство беше и у његовог оца; оно достојанство старешине беше такође у његовог оца. Док је бцо млађи, он је слушао без поговора; као старешина он је тражио да га млађи тако исто слушају. Он није могао замислити: да у кући има ико паметнији од њега, нити да има икога који би се противио наредби његовој. Пред њим је то, као да би неко рекао Богу, творцу своме: Шта ћеш ти Боже!... Дужност старешине схваћао је врло озбиљно. Често пута рекао.би : — Бог је створио . аве и брине се о свему. Он не заборавља ни оног малог црвића. Тако треба и сваки старешина да се брине о свему у дому своме. II он је заиста о свему бригу водио, како о народу тако и о стоци. Чак ни оно мало прасенце, што се јуче опрасило, није заборављао. Све је то пред његовим очима; све је то у његовом уму. Дан ноћ бринуо се само о дому своме... Такав по навици, а по срцу: благ, добар, простодушан као дете.