Зора

300

3 0 Р А

Напослетку, хвала Богу! Сињор Ерминио једва се реши да устане. Он остави на страну новине, зену, протегне се, па устаде. —• Узми кишобран — рече сињора Малвина. — Почиње да пада киша... — Заиста?.... Готово оих хтео да останем код куће.... — Зар зоог неколико капи кише? Ах, ови људи! — узвнкну сињора Малвина. Њу је неооично узнемирила његова намера. — Не због неколико капи кише, одговори њен муж запаливши цигару,

која се била угасила. — Ауш, већ је доцкан... па онда — додаде он посматрајући пажљиво жену — мени се чини да ће ти бити мило ако једном проведем вече поред тебе. •— Дабоме.... промрмља сињора Мелвина — дабоме!... 11осле неколико тренутака чу се како неко с поља, повуче за звонце. Собарица, која није умела добро да сакрије проничан осмех, уведе■у салон капитана Рајнија, који се и Бог зна како радовао што код сињоре Малвине може да поздрави и свог драгог Ерминија. Св. М. Ј.

И,8 „Дје гињства Александра Сергијевића Пушкииа" од В. П. Авенаријуса. С руског превела В ИванишевиЂева. — наставак —

На лекцији њемачког језика, Гурјев, који слуха није имао, сгаде ту ијесмицу у себи мумлати, затим право упита Хауеншилда: — А јесте ли чули, госп. проФесоре, нову пјесму вашег земљака Шилера ? — Какву? — Ево чујте. — Гурјев отпјева гласно. — Како ви то смијете! стаде на њ викати проФесор. — Зар ово није Шилерово ? упита невино Гурјев. — Мени се клео Кјухељбекер свима његовим њемачким боговима да јест. Гурјев се знао улизити разреднику Пилицком, па га је посљедни волио. За то му Хауеншилд не рече ништа, него слеже раменима и обећа, да Ке му метнути у владање двије оцјене мање, а сви.ма нареди да се чувају јер ће други пут зло бити. Посље неког времена Гурјев сеопклади са Пушкином, да посљедни

не ће смјети пред Хауеншилдом отпјевати ону пјесму. На идућој лекцији Пушкин је стаде полако пјевати. Хауеншилда као да оса уједе, скочи са столице и грозним погледом прегледа ученике. — Ко је то опет? Ви Гурјев? — Не, ја нисам. — 'Го се зна да сте ви, и бићете данас на хљебу и води. — То ја нисам — рече плачно Гурјев — и знам ко је, могу вам казати. — Шпијуне! — рече са презрењем Пушкин и устаде на ноге. — То сам ја, госп. проФесоре. — Та то сам знао : или ви или Гурјев. Оба ћете данас јести само хљеба и воде, а сад напоље из разреда обадвојица. — Изидите, изидите, нечастиви! запјева у хору вас разред. ПроФесор стаде у очајању махати рукама и остави свију без трећег јела за ручком. Казне лице-