Зора

11с5 ДЈКШЊС1ЛА А. С. ПУШКИНА.

301

јиста дијелиле су се на четпри стеиена: прва и најлакша казна била је, кад би ученици раздијелили од осталпјех и сјели за „нрни сто"; друга — написали бп му крупно име на табли; трећа — остакили би их од 1—2 дана на хљебу и водп; и четврта, најтежа — затворили би их на само у какву мрачну собу. Са овом посл>едном казном упознао се једном п Пушкин, а ево како : Ученипи су морали, као што је већ речено, говорити вазда на њемачком или Француском језику, како који дан. Да би они говорили тако и кад нема с њима старијих, проФ. Пилепки измисли овајначин: ујутру би једном од 3'ченика дали биљет, и окај би морао предати биљет другоме ученику, ако би га ухватио да руски говорн, другп би га предао трећем, трећи четкртом н т. д. У кече у кога би се нашао бил,ет, тај би био кажњен за ске. Алп би се чешће догађало, да у вече не би ни у кога било биљета, а кривца нису могли наћи. Кад год би се опет догодило, да би бил>ет до 5 сати био у шпагу онога, коме је дат, али посље 5 сати, међу ученицима бикало би право тровање: за неколнко минута биљет би ирелазио преко десет рука и најпошље би га кријући тиснули у шпаг какком кјетрогоњи, као на пр. Кјухељбекеру. Кад би се посљедњи сјетио, шта је у ствари, па би хтио предатп биљет ономе који код њега говораше руски, онда би га ски опколили с ријечима: Шта, шта Кјухља? Зар хоћеш и ти да шпијунираш? Ми нећемо биљета, ето га теби. Нећемо! Тако би биљет остајао у доброг Кјухељбекера.

Једанпут бјеше дан, кад су моралп говорпти Француски. У јутру биљет дадоше „Французу" Пушкину. Како ли се зачуди 11илецки, кад у вече наћоше биљет опет у џепу Пушкинову. — Ово је за ме права загонетка! — рече Пилецки. — А он, Мартнне Сгепановићу, нпје никоме ни дакао биљета! рече смијући се Гурјев. — Шта? није никоме давао ? Је ли то могуће? — Јест. могуће је — потврди Пушкнн. Како то ? .Чар нисте никога моглн ухватити, да говори руски. — Могао сам ухкатити, али упрако ннсам нашао за потребито. — Како? поновите! — Он је може бити биљет заборавио — хтједе га сад оправдати Гурјев. — Вп сте Гурјев добра срца то ја знам — рече своме љубимцу Пплецки. — Сад ћемо ске дознати. Поред свију мана, Иушкнн није лукав, него искрен, па ће нам он сад прако казати, или је заборавио биљет, илп га је намјерно оставио код себе. — Намјерно, то признајем рече дрско Пушкин. — Ви дакле нећете да се кладате по нашијем лицејскијем законпма, нећете да■ слушате старије? — Ако је моја дужност — да будем Јуда — издајник мојих другова, онда је ја ннјесам у стању вршити — рече он поносно. — Враво, Иушкине! зачу се нечији глас. Пилецки се брзо окрену: то бјеше Пушчин. — Леонтије! викну он поелужител^а — води ову господу на