Зора

302

3 О Р А

24 сахата у затвор. Однијећеш им тамо хљеба и воде. Њих се двојица пријатељски погледаше и пођоше. Наједанпут устаде један од најмирнијих и најпослушнијих ученика, барон Дељвиг, па се смјерно обрати разреднику Пилецком: — Ја сам, Мартине Степанови ; ћ) г с њима једног истог мњења, па ми дозволите, да идем и ја у затвор. Пилецки се зачуди: — Ви сте се, драги бароне, до сад одликовали у владању, па сад за њима пристајете само по доброти срца... — 0 друговање, пгго си ти! рече Гурјев. — Та они су Мартине Стјепановњћу све троје — пјесници! Пилецки га помилова по лицу. — Ађутантићу мој! — рече он. — Може бити, да ће се међу осталима наћи још пјесника? — Па ето, Кјухељбекер, рече ађутант. — И ја сам пјесник, и истог мњења — потврди Кјухељбекер. — Дакле и ви желите суха хљеба и водице. Гурјев од задовољства готово стаде хрзати: — Браво Кјухља! Живио славни пјесник! — Велик ли је гад ови Гурјев! изрече се и Илићевски. — Предлажем вам, господо, да нико више с њиме не говори. — Та ово је неки здоговор! викну разредник. — И Илићевски ће у затвор. Посљедни се смјерно поклони: — Како хоћете! А ево још Корсаков жели у наше друштво. Пилецки се окамени од чуда. Добри и паметни Корсаков, који

ни воде није у стању замутити, па и он!.. Бог зна како би се све ово свршило, да не уљезе главни директор лицеја Малиновски. Он је са врата слушао сву посљедну сцену. — Ви, Корсаков и Илићевски, исто пишете пјесме? бјеше му прво питање. Снуждено лице и глас доброга Василија Теодоровића учини много виши утисак на лицејисте, него пецкање и неправда разредникова. — Јест и ја пишем пјесме прошапута поцрвенивши Корсаков. — Значи, Мартине Степановићу, да главни узрок њихове непослушности није каква зла циљ, него, тако рећи, слога њиховијех осјећаја, једнако расположење душевно. Али«то ништа не смета пјесницима, да одлеже казну у затвору, јер су били непослушни. А што се вас тиче Гурјев — рече директор разредникову ађутанту — ви сте, како видим, врло покварено дијете. — Он, је врло добро дијете, само је мало жи'в — стаде Пилецки бранити свога љубимца. — Опростите, Мартине Степановићу. али се ви варате. Ако њега другови избјегавају, то је хрђав знак. Увјерен сам, да Гурјева сад није било, не би се ово ништа догодило. Он је заслужио исту казну само што неће бити с њима заједно, него насамо у школској соби. Гурјев почне гласно цлакати. — Смилујте се, опростите! молио је он. — Не затварајте ме самог... — Боји се буке! рече с презрењем Илићевски — ми вам сви, Василије Теодоровићу, срдачно заФаљујемо, што нас од њега растављате. Чујете ли, Гурјеве? Глас народа — глас божји. А да вас у мраку