Зора

304

3 О Р А

Сигурно се Петар не бп никада растао са арапом, да Абрам Петровић није показао особиту способност за математику. !а то га пошаље у Париз да се тамо изучп. У то вријеме настаде раг Француза са I [ Iпањолцпма. Врући африканац не устрпље, него се без царева пнтања упнса у Францеску војску. рату задоби опасну рану у глави, да једва жив оста. Сви паришки салони били су пред њим широм отворени: није шала посинак царев, рањен, арап, па још п аФриканскн прпнц! Наравно оваки успјехи занртише мозгом нашем Абрам\': он не гледајући на поруке Цетрове не хтједе натраг у ! 1етроград. Једнога дана он доби од ! 1етра гшсмо, па се јуначки препаде, јер је знао, да су са царем шале опасне, а кад тамо а Иетар у писму даје арапу слободу, да он може гдје хоће живити или у Петрограду, или у Паризу. Оваква очинска љубав дирну Абрама Петровића, те одма отпутова у Петроград. На пошљедној станици он срете цара, који му бјеше изишао на сусрет. [Дар се веома обрадова своме арапу. У двору их срете царица, са двјема кћерима. Петар, смијући, се, престави Абрама старијој кћери лијепој Јелисаветп. — Ено ти ЈЈиза арапчпћа Пбрахима, који је некад крао из моје баште јабуке и теби доносио. Вазда је 11етар својој кћери препоручивао арапа, а на смрти остави му 2000 дуката. Његова кћи није одма ступила на пријесто него њени непрпјатељи Меншиков и Бирон. За Абрама наступише црњи дани: Меншиков га посла у Сибирију да тамо живи, а кад Бирон стаде господарити, посла га за Урал. Абрам се кријући провуче у Ревељ, ту се и оженио са њемицом Христином

Фон -Шебеаг. Кадје ступнла на владу Петрова кћи Јелисавета Петровна, тек се онда Абрам врати у 11строград. Овдје му се срећа насмијала, јер он постаде п ђенерал -аншеФ. Умро је у 92. годпнп. Оставио је иза себе своје дјеце, унучади п праунучади од којијех, милостива господо, ви једнога видите пред собом ! Шта?. Је ли могуће? Ти Пушкине да си праунук арапа 11етра Великог? чудили су се другови. — Јест и по правој лози - дичио се Пушкин. — Син Абрамов. Осип Абрамовић Ханибад оженио сс рускињом, а њихова кћи, Падежда Осиповна Ханибал — моја мајка — удала се за Сергија Лавовића 11ушкина Дакле и ти си нам нски аФриканскн принц, рече Пушчин! Честптам, ваше височанство ! — Честитамо, честитамо! весело подухватише остали, рукујући се у мраку са ново оглашеним принцем. — С тога си нам ти тако црнпураст и коврчаве косе — рече Пушчин. Нечнји кораци прекидоше даљи разговор. Кључ се у брави два пута окрену, врата се отворише — а наши тамничари и нехтијући зажмурише од изненадне свјетлости. — О, како сте ми, ваша благородија! рече Леонтије Кемерски, носећи им 6 чаша чаја и разних слатких колача. — Е за ово ти велика хвала, наш добри, наш драги Леонтије! радоваху се лицејисти. — Немојте мени заФаљивати, него вашем другу Малиновскоме, који је ово у оца измолио. — Живио отац и син! викну Пушкин.