Зора

АЛЕКСАНДАР ДИМА

305

■— Ја господо оно пијем за здравље Гурјева — рече Дељвиг да не би њега ми се не би овако лијепо вечерас провели. - А баш, Леонтије, однеси и њему јаднику један чај, рече Пушкин. — За њега се господо не бојте, има по сахага, да га је разредник Пилецки пустио. — Ето ти на — рече Иличевски — а ти га још Пушкине жалиш. Али само какав је тај Гурјев, ево са извана обучен, налицкан, намирисан, прави херувимчић, а душа му је цр!-!?., да не може бити црња. Та оставимо Гурјева — рече Дељвиг. — Него хоћете ли, да вам ја причам нешто истинито из мога живота? И млади барон стаде причати о рату 1807. г. у којем је он, као ба.јаги, присуствовао, пратећи неког свога рођака, Његова гтрича, тако је била занимљива и тако обасута разним потанкостима, да су му другочи готово вјеровали. А стари Леонтије, који је заиста био у томе рату, само одушевљено потврђиваше : Јест, то је истпна. Бога ми, све то је тако било. Па кад виђе празне чаше почеше се по затиоку и рече: — Ух, како ми је жао што морам ићи... Баћушка бароне, не причајте молим вас даље, него сјутра ћете довршити и мене, сгарца зовнути. Његова молба би уважена ( Дељвиг није даље причао... Кад у јутру

уљезе Пилецки, он нађе наше тамничаре у разним позама. Четверо спаваше сједећи на столицама п ослањајућп се један на другог. Пушкин спаваше у једном углу опрућивши ногу а на тој нози лежаше, као на перушини, глава Кјухељбекерова, он се бјеше прућио колико је дуг и широк, па гласно хркаше. Једва их је Пилецки пробудио. они само клепћаху подбухнутпјем капцима. — Чуо сам, да сте се лијепо проводили? Причали сте разнеприче, је ли! — Па зар се и то не смије? упкпа Иличевски. Не само да не смије, него је то нешто врло лијепо. Још кад бп ви те приче записивали, па један другог критизирали... Шта видим ви још спавате и не слушате ме? Идите умите се хладном водом. Тако се сврши њихов први затвор. Сјутри дан зовну Дељвига директор, да му исприча своју причу, о којој му је Леонтије јавио Дељвиг му по реду исприча. — И све је то заисга било ? сум њаш е Мал и н о вски. — Јест, било је! сасвим хладно потврдп Дељвиг призна друговима, да он прича није ништа друго, него плод његове Фанагазије, али да му је тешко било то признати омиљеноме директору, који гајеса великом пажњом слушао.

СВРШИЋЕ СЕ

I Е К С АНДАР Д И М А од Франциска Сарсеја.

Често се дешава да човек у часопи- вног писца, наиђе на са свим стране крисима и новинама читајући оцене, које се тике које су славне са свог особитог тичу каквог славног дела такође од сла- садржаја и Финоће укуса. Често се пута