Зора

1

НАШЕ АРХПВЕ

279

се од слона не нраве у ствари никакови сапуни. Па онда светске речи које су допирале до њихове куће и ако ни он ни госпођа Сојка нису нигде излазили. Перса Кујунџина каже: — Најпосле, Сојка и онако немаш деце ! • - Ју Персо, помери се — каже јој Сојка. — Ето и капетаница нема деце па што она не држи слонове. А после, ево, нека свака Фамилијарна домаћица метне руку на срце па нека каже шта би радпла, да јој муж доведе слона у кућу. Цана, Јанка касапа жена, дође па јој каже: — А што, Сојка, животиња као животиња. Ми имамо краву, па је ја много волем. Ћути, Цано, бога ти — каже јој Сојка. — Да је то да кажемо на пример маче, па да гу узмем на крило да седнем на дућанска врата, па ајде, ајде. Или да је птица па да гу раним свако јутро са семе и да пева у дућану ајде де. Или да је ћурка... — Јест да је ћурка, то би најбоље било — додаје Нићко са пуно убеђења, а колико да проговори и он неку реч. То тако се води разговор кад има кога, а кад нема никога, кад су сами Нићко и Сојка онда не питај. Некад су разговарали и људски и то кад су људски разговарали од прилике овако је ишло: •— Добро, Нићко, ти ваљ'да видиш и сам да си будала — почне Сојка са свим њежним, супружанским гласом. — Не видим, Сојка, за што сам будала ? — Па ето, шта ћемо са овим слоном сад?

— Тако нек седи... Нека... ја не знам шта ћемо! — Па онда брука ова што си нам је попео на кућу. Цела варош говори само о нама. Тебе већ зову Нићко Слон. — Јест, зову ме — одговори Нићко скромно као пред учитељем првог разреда. — Па ваљ'да и мене још да прозову слоница. Нићко, убио те Бог да те убије, ја нећу целог века да изађем од срамоте у варош, ако то још буде. — А шта да те је срамота, Сојка, ниси ти крива, нисам ни ја крив. Судбина нам је таква. Има људи којима је уљегла болест у кућу; има опет па се појавлзује авети по кући, има их онет који имају ташту у кући, а нама.... тако.... суђено да имамо слона у кући. Од судбине се не може побећи. Ја сам један пут снивао један страшан сан : као облак, велики облак, па се спушта све ниже и ниже па дође над нашу кућу и поче да улази кроз оџак у кућу. Гледам ја, по другим кућама излази дим из оџака а код нас као улази... То је било пре четири године, таман о Митрову-дану. Сојка сапунџика се прекрсти два пут и погледа у оџак па за тим мирно дода: — Опет ти ја кажем, Нићко, будала си ти. То тако кад се људски разговарају а кад се не разговарају људски, онда не питај. Један пут су разбили кашику којом се меша сапун при кувању; један пут су истрошили у паран-парче шест калупа сапуна а један пут су разбили икону; три стаклета на прозору и гвоздени ватраљ. А то све за то што они имају обичај, кад не разговарају људски, да свако држи по неку