Зора

штини. „Госпођа скамелијама" скпнулаје вео у који је зашло савремено иозориште. То је начин заслуге, који је цењен у ирвим даним нове ере. Ко дакле данас рачуна на Сида да је прославио Херојску трагедију, на Андромаху, да је једном одлучном цртом трагедија Корнејова скренула ка психологији ? ! 1осле извесног времена, док је револуција ишла својим током и завршена, дело, које га је бацпло нпје било више чудновато по својој унутрашњој заслузи; — заборавило се на услугу, коју је оно учикило. Странцп, чпја вепггина нема истих погодаба као наша, не могу се ' одушевљавати смелошћу коју треба развити па да се ослободе тога недостатка. У комаду, они не виде и не могу видети нпшта друго до комад. Госпођа с камелпјама пх очаравакао и нас, пошто је она двопев љубави младе нраве п страсне. Нма предмета који су вечнп ; тако: ДаФнис и Клое, који постају Павле п Виргинија, двопев љуоави која се игнорише, такође Ромео и Јулија двопев љубави чисте и светле ; Георгије и Манон Леско које прате Арманд и Маргарита, чија је љубав грешна. п коју закони н пристојност социјална осуђују, али којп се љубе будаласто до — смртп. Сећам се времена, кад је Госпођа с камелијама у инглеским позориштима сматрана као неморална. Право је навести штогод и данас о томе. Пнглеска песма иопустила је са своје озбиљности п критикаје разумела, да велике п страховите страсти не трпе у заједницп мртве прпмере. То су вам изузеци. Г. Брунетпјер рекао је једном приликом да је велика љубав ретка на земљи но п добар генпје. Заиста пма истпне у овој изреци. Сграст у овој тачки интезивности и јачине није више за људе, који у њој гледају призор п диве му се једино из сажалења. Никад човек не мисли на зло кад плаче

и брише очи. Госпођа с камелијама, жртвујући се срећи човека кога љуби н умирућп са овом жртвом, учинпла је за пола века да је у свп.ма земљама пошла бујпца суза, п нма још доста изгледа да поток нпје пресушио. Генерације које ће доћи после нас проливаће с^'зе (до данас) што се неће више нпкад десити, да песник, узимајући псту тему, подпгне нову музику у вечни двопев. Треба много за то што ја велим п за то ја говорим полако, па мало п у страху кад кажем ; Днма није песник, он има нзраз праведан, светао п чист, он нпје крилат нпги пак колорисан. Сепам се још увек да је госпођа Сара Бернардова причајући једну од приповедака његових постајала са свпм меланхолична пзоставл.ајући два члана из једне Фразе, а кад сам ја занитао за што је она тако слободна у том тексту рекла ми је: — „ 1 Ита хоћете ?" -Пасажје нежан — поетски. — Дима је се збунио споредним дегаљима који се продужавају као фразе п кваре пријатну звучност. Ја их одбацујем н то нпје моја погрешка. Но то није заиста нп његова погрешка. То је оно код Дпме, — недостатак осећања п укуса чаробне појезије. Он ппше весело а кад кад и снажно, п све његове речи нролазе позорницу, све забагвљају или освежавају човека; а нико не гледа свете пределе. У овом погледу је лошијн од Молијера и I Пекспира, с којима је једнак у другпм стварима. Госпођа с камелијама једуго провела док је постала облагорођење блуднице и мнслим, да је то само пдеја, која је побудила осетљивост п пребацнвање енглеске критике. Говори се да су ; Олимп од Емила Ожјеа и Марко од Варијера праве протпвности Маргарити Готје Диминој, Истпна је: да никада писац није мислио да извуче блудницу из блата и да је постави на чврсто подножје. Он је био са свим протпван њој и погазив соцпјалне услове,