Зора
СНОВП II ЈАВА
283
снгурно остарптп !.. Колико ту вреиена?.. Ту застаде и уахну љутито руком. Ветрић тнхо шушкара лишћем, и њему се то учини некако тужно и тајанствено, као разговор земље с вечношћу. — Вечност... вечност... вечност! ионављаше у себи са жељом, да те речи упореди са човеком. — Животпње нису тако смешне као људи, јер оне не кроје тако бесмислене п луде планове као ми... Ух, кад се само помислп на све иногобројне ситнице, које људи сматрају за велика и крупна питања... Васељена, васељена умире, и на њено ће место доћн друга!.. Безконачност, вечност свега и ништавило свачег, на по се... Људи... ха, ха, ха!.. Бар да хоћемо да гледамо на себе како треба!.. Живот човечији?.. Чпсто ми згњечнше мозак мисли на безброј примера ситног и жалосног таворења земаљског... Ха, ха ха... Купио Симин момак газдарици папуче, па јој велпке!... Догађај!! О томе се говорило и у кућама свијух суседа. Мајстор није хтео да врати ! Још страшније : вика, псовка; отпустили сл^ту; Симина жена није могла да вечера, и то јој је шкодило. Момак је био љут; жудио је можда за осветом, и ко зна, шта се још у његовој души збивало ? — Страшно!.. изговори на послетку гласно и гневно, а за тим превуче руком преко чела, па се и нехотице поче сећати свога живота од младости до тога дана. Чисто се стресе, кад хтеде да завири у будућност.... — Животе, животе!.. Досадно је и... та... не знам, не умем да мислим.... Ништавило!... И ове звезде што их гледам, ти ужасни светови, створиле су слику у мојим очима преко неизмерне даљине... Моје очи, ове ситнице... Ко зна?... Тешко ми је... Моје ће очи постати блато, које не осећа, а колико ће других очију
кроз дуге векове посматратп ове псте звезде п то са ове исте лопте земљпне. Земља!.. Каква судбпна њу чека ?!. . Па где ће да се дену те очп п сва магловита и чудна осећања пгго душе подузимљу?... Било и.... и... II... Неко непојмљиво п неразговетно осећање поче му освајатп душу, п у часу као да се напрегоше све силе његовог ума да створе о свему томе јасан појам п одгонену целу ту загонетку. Клонуше спле, а место свега увиде само немоћ своју и обузе га гнев п љутина, па чисто зажеле, да скрши све што постоји !.. — Нек иде све бестрага!.. — изговори гласно и уђе у кућу. Није хтео улазити у собу п седе крај банка на коме горп ватра, а порец ње стоји у лонцима п шерпењама готова вечера. На дувару су повешане кухнњске ствари и светлост их од ватре осветљава. — Купили људи ствари, далп за њих паре: цењкали се, и сад их чувају, воде рачуне да се не упропасте. Спремају вечеру, ручак, једу, да јелом одржавају живот !... Занет таквим мислима погледа у ватру што тихо пуцкара. Пржено месо цврчи у једној шерпи. Кад беше ушао у кућу, заборавио је затворити врата, те домаћи пас уђе унутра; чучи поред њега и гледаше му право у очи. Он се мало помаче, а пас устаде, па стаде махати репом. Сад се млади сањало сети једног места из Тургењева, па устану у тужним мислима не налазећи никакв.е разлике између свога живота и његова пса! У тим мислима није ни приметио, да га је псето оставило и пришло (шерпи с месом. Лупа заклопца, што га псето беше одгурнуло њушком, трже га из мисли, које се на то пресекоше. Скочи са столице,