Зора

Ј 1

ЛИЈЕН

јГури коњиц, кроз ноћ стиже; $р1р| Под њим тутњи степа пуста, даГ За коњиком вјетар диже Ш Сури облак праха густа; 1ђ Но коњаник самац није, Уза њ сједи чедо страсно, Очи су јој зв'језде двије А зора јој лице красно. Као што се бршљан сплеће Око струка вите јеле, Тако она пуна среће, Обвила је руке б'јеле, Око млада коњаника, Што му чело самур скрива, А са оштра, мрког лика Муњом прети смјелост жива.

Не питај их куда лете, То не смије нико знати, Нредупреш ли путе свете Кинџал ће ти отпор дати; Љути кинџал он ће бити Браниоцем свете тајне, Коју поноћ миром штити А трептан.ем зв'језде сјајне. Не питај их! Нека језде Пуни среће, пуни наде, А ти добре моли зв'језде Да анђела бог им даде, Да их чува, да их брани И ружичне в'јенце плете, А с љубављу вјечном храни У чистоти вјере свете. Алекса.

Т1РЕД КИПС ОДЛОМАК ИЗ РОМАНА ОД 1@| и Ј аше но ^' Сретен сјеђаше на УјРЦ; клупи у парку града 3. Преми^рј^шљаше много. Не знађаше, штаби $3 почео и камо би. Још је гледао ј" пред очима оне страшне сцене са гробља, и много што друго, чега се не могаше ослободити. Ах, тако усамљен — уздану — далеко у свијету, у великом граду, живјети међу странцима без икакве помоћи! О Боже!... Да ми још кум не обећа слати свакога мјесеца десет до петнаест Форинти, не знам, чему би се онда надао ? Тада би моје живљење на школи у великоме х-раду било за цијело кукавно. И овако ћу се патити, а онако би још горе. Свјетло с облнжње свјетлљке падаше кроз лишће на његово блиједо лице. Сакри се даље у мрак на оближњу клупу, да га

М ЉУБАВИ Милоша Жнвковића. неби ко опазио. Тако мишљаше на томе мјесту преноћити, а у јутро ће се побринути за даље. Ништа не имађаше уза се до нешто новаца, што му их је дао кум на поласку. Колико бијаше уморан, заспао би, али силне мисли не дадоше. —- Хоћу ли овдје наћи души мир а? —• питаше сам себе. — Ималиовдје људи, који ме неће разумјети, који ће ме прогонити својом хладноћом? Зар може бити овдје љеба, кад га не нађох крај својих најближих? — Проучићу свијет, а за тим ћу се затворити у своју собу и учити. Душу ћу усавршавати, а тијело ћу оставити на милост божију, да живи, док се душа не издигне високо тамо под звијезде... О, лијепе мисли, ала сте варљиве и неосноване! Мисли ли свако тако? Зар не виче моје тијело сада: Носи ме с ове