Зора

32?

У ОЧП БОЖИТЈА

— Ја, — рече и Ана. — Ово нам је двадесети Божић иза вјенчања. — Ја. Газда Саво сркну мало чорбе, на жваћући настави. — Знаш ли ти, кад се ми узесмо? Ама нијесам им'о, што 'но ријеч, ни мачета... Сва ми је сермија била двјеста гроша.... Па ето онет. ожених се и баш ми сретно пође. ношље ми је све пјевало... Радио сам и ја и ти, иа мало по мало и сад ето имамо своју кућу, своје винограде, своје читлуке к'о једни бегови. Сваке године имамо више, ја. — Имамо Фала Богу — рече Ана. — Видиш, прије нас није нико ни глед 'о, а сад нам сви одају чес'. И владика и мутесарИФ и престојници знаду за моју кућу... Па и у Б е ч у м е з н ај у ... Н иј е т о ш ал а б ит' г аз д а . Богме и није. Газда Саво сркну и задњи пут, па остави кашику и отра бркове. Иза тога се помаче иза синије, напуни лулу и запали. Ана онет диже синију, па донесе на дагари жеравице, из које још избијаше мали, плавкаст пламен... Газда Саво примаче руке пламену и мало се огрија... — Студено ми је, — рече, баш студено. По томе видим, да сам ослабио. Прије сам мог'о бит' на црној цичи зими, па никад неби примак'о руке ватри. Е, а сада не могу без ватре... Али Фала Богу само кад је имам. — А како ли је онијем, што немају ? — рече Ана. — Како? како? Па црно им је и жалосно... Бог им тако дао, па шта могу ? Не може свак' бит' газда. Треба неко и да се мучи.Зар није? — Јес', — потврди Ана.

— Па ево и овај нашкомшијаСимат. Нема ништа, па се човјек оженио и изродио толику ђецу. Зар је то паметно ? Зар може да се сад не мучи ? Ана слегну раменима и не одговори ништа, а Саво сабра обрве, добро повуче из чибука, па пушћа из уста читав млаз дима, који, колутајући се. исчезну у соби... Ја, ја, — рече он опет, јер није могао да шути, — неко је створен да газдује, а неко да се мучи. Тако је то суђено. Симату, на прилику, све Фали, а нама не Фали ништа, па тако ти је то... И баш кад Саво хтједејош нешто да проговори, на иољу духну мало јачи вјетар, а у исти мах из мале Симатове кућице, зачуше се ситни, ђетињи гласићи. — Роокдество твојс, Хрпсте, Бозке наш... Саво застаде. Тзеца су пјевала тако лијепо и умиљато, да је изгледало, као да њихови гласови долазе из другог, љепшег свијета, као да су то гласови самих божијих анђелчића. — И Симат слави бадње вече — рече Ана. Али је Саво није слушао. Он је готово не дишући слушао лијепу пјесму, чисто је осјетио, како му ови гласићи продиру у сред душе и ту падају као благи мелем на старачко срце, а низ лице му се скотрљаше двије крупне сузе. Тек сад је осјетио да му јесобанекакопразна, да му нешто велико Фали, што не може купити. ОсјетиојесиромахдајеСиматовБожић још веселији, па се са уздахом окрену на страну. А ђеца су једнако пјевала; и тебје ЂЈедјети с висоти востока, Господи Слава тебје.._. Свет. Ћоровц-ћ.