Зора

- 331 —

школског одмора вшле седмица дана бавио у А. Јанко се одселио. Распитивао сам се где је и шта је с њиме, али ништа поуздано нисам дознао. Неки су рекли да је отишао натраг у Т., а други су опет говорили да га је његов ујак одвео У Србију. Знам само, да сам скоро те целе године жалио за њиме. Ма колико да је игра жива била и весеље ђачко у јеку, још увек ми недостојаше Јанков лик и његов глас. Времеје летело и пролазило као оно вали брзога поточића. Свет, деци затворена тајна, поче нам показивати лавиринте своје. Живот, пупољак дотле, који само мирисом одише развпо лпстове своје и показа нам, да уз ружу и трње има. Од деце посташе млади људи. Хеј, драги друзи из ђачког доба ! Како је већ далеко оно славно живовање! Али коме ја говорим то! Та нема вас око мене, и за које знам где су ни толико колико на прсте да вас избројим, а други Бог зна где се боче са дарпма животним. А има их доста, којп су већ нашли вечнп прпстан млађаном телу своме на недрима земљице црне. Као што живот сасгави људе, тако их и растави.... Једног суморног јесењег дана седим крај прозора, па гледам на блатнаву улицу. Барице се бељасају по њој, а кишне капљице непрестано им дрмају површину. Тужан и досадан дан. Кад, закуца неко на врата. „Слободно!" довикнем ја и у собу уђе гостионичарев послужитељ и даде ми цедуљицу, на ' којој беше ово написано: Господине, ако Вам није на терету, дођите у гостионицу на мало разговора. Молим Вас „Ваш стари познаник". Но на цедуљици не беше потписа, а I и рукопис ми је непознат. Запитам послужитеља ко му је дао цедуљицу, а он ми рече, да му је газда дао да је донесе, Тако не могох од њега ништа дознати.

Нодигнем се и одем у гостионицу. Гостионичар ми показа руком на једног господина, који сам сеђаше за столом. Приступим к њему, поздравим га и запитам: — Јесте ли ме Вп желили на разговор ? Јест устаде, поклони се мало, пружи ми руку и рече: — Опростите, што сам Вам досађивао, али нисам могао пропустити згоду, а да се не састанем с вама. Ја путујем у Б., па како овде више часова морам чекати за жељезницом, то сам употребио ту прилику да се и с вама састанем. Загледах се у странца. Коса густа па се прелива као боја у кестена, лице румено и једро, густе обрве и науснице; рука снажна. Не сећам се, да сам кад видео то лице. — Изволте сести — рече он. Седосмо једно другом преко пута. — Наравно — поче он — да је сад први посао, да се упознамо. Вп не знате ко сам ја. — Не знам рекох кратко. — Па и кад ме добро погледате, зар ме и онда не познајете ? Н по други пут га погледах са свакоје стране. — Збиља ја вас не познајем. — А видите, ми смо се веома.добро познавали и још како лепо живели! — Ви се, господине, јамачно варате. — Не, не варам се ја, само је то давно било. Где ли је, боже мој оно време кад смо оно ишли у гимназију. ■— Ги-мна-зи-ју! — рекох ја некако затежући, а дотле сам га добро посматрао. Он се насмеши, а ја га онда познах и оте ми се гласнији узвик: — Јанко!... Та јеси ли ти брате ? — Да, погодио сп — рече он. У часку обоје устасмо и својски се загрлисмо и пољубисмо. — Јесте, јесте, Јанко, баш он, али како те само нисам познао!