Зора

- 332 -

Кад сам још једном добро погледао у његово лнце и очи му, рекох: — Видиш, сад знам, за што нисам могао да те познам. Јанко ме питајућп гледаше. — Док сам те знао ко детегом, то лице беше ведро, очи твоје беху свагда живе п веселе, а око усана увек се таласаше осмејак веселости и задовољства. Јанково и пређе некако крупно лице доби поглед укочености п хладне озбиљности. — Ма шта ти је брате сад ? Оне веселе очп не смију се жаром, него су некако хладне и пуне сете; обрве тп тужно попале на очи, ко облацп кад звезде покрију; а где је око усана некада осмех лебдео, сад две укочене косе црте, те сп ми сав озбиљан, хладан, тајанствен. Јанко ме погледа пскренпм погледом п клммну више пута главом, а очима и лицем прели се туга. — Шта ти је Јанко, рецп мп. — Онда још нисам познавао жпвот, нисам знао каква је он маћеха мени, а сад, сад — алп боље да не говорпм даље. — Та не да не говорпш, него говорп одмах, одмах; тебе нешто гризе, па рецп ми, можда ћу ти моћи помоћи. — Помоћи!? — осмехну се Јанко горко, врло го.рко. Како је сетно изгледало у тај мах оно младо лице! Олпчена туга! Шта то може бпти моме пријатељу, премишљао сам у себи. — То је ваљда каква несрећна љубав — рекох. — Несрећна љубав, — одговори он тужно. То би менп могла утеха бпти, тако је она мала према мојој ранп. — Драги пријатељу, — рече Јанко, — мислио сам у седам часова отпутоватп, али кад смо се састали, остаћу овде да ноћи.м, па ћу тп после вечере све испрпповедати. Дотле се стрпи, јер сад не бих то могао, немам снаге.

На улици се још нпје сумрак почео хватати, алп су неколпка Фењера већ жмирила овде онде. Пожурио лампар те их почео палити. јер су градске улице дугачке, па док стпгне с краја на крај, а оно већ готова ноћ. Пзишао сам с Јанком па смо се до вечерп мало проходали. Жељно сам чекао доба вечере, да чујем, шта то тпшти мога пријатеља. После вечере Јанко по често точаше впно. Као да хтеде да прибере вп.ше смелости за своју исповест. Прнповедпо мп је врло живо своје дожпвљаје почев још од онога доба, кад је као гнмназиста отпшао из нашега места. Онда га је деда по матери, који се пз Б. одселпо у Н. одвео собом, па је тамо свршпо гимназију и по том отишао у Беч и слушао медицину. Сад је положио и последњи испит и иде деди у госте, а по том ће тражити какво место, где ће бити згодно да се као лекар настанп. — Тп не знаш — наставп он како сам био весело дете. Такав сам био све док нисам окј г спо с дрвета живота п сазнао да сам пасторче људске судбине. Нисам још очи у очп нпком открио ране своје, а теби, пријатељу негдашњем па ваљда и потоњем, ево први пут отварам душу своју. Ту се Јанко са свим примаче мени, метну мн поверљпво руку на раме п поче: — Чуј из даље све, па ћеш онда појмити мој положај. Мој деда по матерп био је трговац осредњег стања п оспм моје матере имао је још једнога сина, којег је школовао за адвоката. Спн је био старији, а моја мати неколпко година млађа. Кад је брат моје матере бпо правнпк, дружио се с њпме и тако рећп дан на дан је долазио у њпхову кућу такође правнпк Мплоје Перушић. Моја мати беше девојка на удају, па веома лепа, — та не лепа него прави цвет. Ево видп само