Зора

љ у д с к ii 3 а к о н ii

да не претерујем, за то што мп је мати, него да је заиста лепа бпла. Маши се унутрашњега шпага и показа једну слику. — Гле оке њежне очи, бујну косу, на усне и образе! Збиља фотограФија прпказиваше праву лепотнцу. — Тај правннк Мнлоје загледи се у моју матер. заволи је, бар тако јој се клео, п обећа јој да ће је узети,али само нека иричека док положи п последњп испит. Моја мати отворила му срце. поверпла му л.убав своју и свп.м млађаним жаром привила се уз њега. Он је њену преданост злоупотребио. Крај је био, да је истп Милоје Перишић након неко.чпко месецп отишао из нашег места да иолаже испите, а моја мати кроз кратко време поклони живот једном мушком детету, а то дете сам ја. Ту Јанко засгаде. Бујније је лисао. Као да га је душевне муке стало, док ми је све то иоверпо. То је мојој матери жпвот отровало. Од гриже п стида захвати клицу сушице и пре 24 године једног мутног октобарског дана испусти ПЈшу бола п туге своју млађану душу. Мене су деда п мајка моја отхранилн па ме и у школу дали, а ја све до пред неку годпну п не знађах ко сам п чији сам. Мој, по несрећп отац одао се ппћу п исппте више никад нпје по.тагао. Пре неколпко годпна га нађоше у стану мртва. Ето, сад сп пријатељу, чуо шта ми је однело веселост моју, п са пгго ми је лице тако сетно, та ја сам тн силом утутнут у друштво л>удско, на менн је белега, жиг и то мн не да да ужпвам радост п срећу животну. Очи Јанкове сијале се од суза, лпце му добило тако сетан изглед, да мп га жао беше погледати. — Ма ти сп човек брате, п не треоа да сп тако малодушан. Ко год је на земљи, има право да ужива дарове њене.

Слобода п мраву, а не ће бити човеку просвећеном свету. — Та слободу имам, али мп је горкг Камо год доспем све зазирем, е ће људ: пружатп прстом на мене. Не, Јанко, тп се вараш. Л јуди грцај у предрасудама, али за јамачно нису так сиротни духом, да би твоју егзистенциј у друштву хтелп одрицати. Тн живип постојнш, достојан сп члан друштва, т дакле част ти и право на оно местс које си позван да заузмеш у друштву. — Хеј, мој ирнјатељу, ти не можег осећати моћ људских закона. Оном п_у цају крсга које под теретом. Али кад н може нп клевета, ни лаж, ама ништа не свету да те стигне, да те окал^а, па т опет ласно понизе само оном једном по грдном речју, која се каже за нас. — То кажу п тако мисле простац: — упаднем ја у реч — а паметан све' ценн човека по том, шта он сам вреди. Јанку су, као пгго сам опазио годил ове речи, али ппак га нпсу нп најмањ^ увериле ни умпрпле, Сумња му је дуиг помрчала, а сумњу само вера може ра загнати. А ко у њем веру да пробуд1 кад је, сиромах, још нпје нп нознао. Кад сам видео, да га овај разгово] све већма мучн, окренуо сам говор н; друге стварп. После је п банда свирала те се мој пријатељ мало повратио 1 мирннјн колосек. На послетку сам мј говорио, како бп му добро ишло да с< настани у нашем месту, и он ми је обећа( док се посаветује с дедом п мајком, да ћ< мп јавити. Сутра испратих Јанка на станицу Срдачно се опростисмо са жељом, да с< скоро опет видпмо. II испунпла нам се жеља. Кроз некг два месеца дана Јанко се доселпо у наше место. Ја сам му номогао, те смо нашли стан на вр.чо згодну месту, те Јанко отпоче код нас лекарску праксу. Наравно, 3' почетку је мало пацијената нмао. Но

- ззз -