Зора

- 342 -

3 О Р А

тичан п .не прелвпђен свршетак какову ствар, која бп бпла као последа реч Антонпјева! Такова, каковаје, Казна једнежене оста.ча је код нас у репертоару, и мислпм да су јој сем неколико слабих страна које се тпчу обичаја у страним земљама, ^ве спл'пе подједнако хваљене у Европп. у)Н'је освештао један нов начпн много бржи и пнтензивннјп п осгао му толико веран да га је акомодирао погребама комедије ^ће.че, коју нпкад није напуштао. У комадима, где бп по својој навпци третирао какову тачку женског морала, задржао бп решење у трп чпна са извесном брзпном, коју оно само пма и бранпо је то своје гледпште још више. Видпте Денпзу, Франсиљону, а за тим прпнцезу Жорж, чпја су прва два чпна може бити највпше пспуњена узбуђеношћу п заједљивошћу од свију комада, које је до сада написао. Од прве сцене већ срце је узето као у менгеле п тако то траје до краја другог чпна. Дима, на своју несрећу, нпје бпо човек, који има лепе свршетке. Успл>авао је се у својпм предговорима и ппсмпма да брани Принцезу Жорж и Казну једне жене. Има права у свом тврђењу: да свршетак, коме је погребан какав адвокат нпје добар свршетак, што је са свпм јасно, мпслећп да поткрепи слабија места. Не бих говорио све ово да нисам поменуо један најзанпмљивијп покушај, да овај новачкп дух буде ризикован у позоришту. Вп не знате: да је мелодрама за време последње половпне овога века ушла у моду п црпљена свакога дана. Умешнп људп којп којп су стеклп наследство : Вушардијево, Дпме оца, Фрпдрпха Сулијеа, Фелисијана Малефиља, д'Енеријево, Дигијево п њихових пријатеља, продужплп су корпстити н.пхове поступке, алп су пх напослетку одбацили. Мп смо тражилп, заморени већ гледајући, да се на наш сто износи увек псто јело у пстом умокцу,нешто друго, али шта? нпсмо знали. Диманамјеизнео Странца. Странац је заиста чиста мелодрама са: фаталном женом, поквареном девојком, љубазном војвоткпњом једног простака, који је идеално створење, чаробнпм принцем, са Јанкеом спасиоцем, који кажњава пздајство и решава ситуацпју ппштољем а дозвољава љубавницима да се узму. Сви еле-

менти старе драме овде су заступљени, али колико је ту новога? Укус реализма при студији живота, теорије знанствене или моралне иде за страсним узвицима; догађаји се потчињавају или појављују се потчињавати вишој логици, а то је морални закон којп долази од Вога. Све је то смешано као ова фамовна салага у Франсиљону, салата мешовита и чудновата, која поправља најпокваренији апетит и даје најпријатнији укус. Ја држим, да ће Дима ићи и дал.е у овом новом правцу, и да ће нам дати тип мелодраме као што нам је дао и лепу комедију №е8е. Алп хрђав успех Прпнцезе од Вагдада. кој-аје опет мелодрама пстог жанра али слабпје изведена, охладнио га је без сумње, и формулу будуће мелодраме треба наћп. Ми смо претресли, као што мислим, сва дела Димина, сем оних комада, који мемају изгледа да се могу допасти, остављајући их страној публици као напрпмер: Госпођу Клод, која је непотпун комад и Новчано питање значајно дело али жалосно, јер се на сваком кораку впдп неспособност Димина у стварању типова. Меркадет Балзаков је жива слпчност, Жан Жпро Димин не постоји. Нисам о томе довољно говорио јер би додирнуо слабу п јаку страну овог репертоара. Не бих могао бити тако смео, да измеђ ових комада изаберем оне, које ће посветити потомство. Један Инглез, Американац илп Немац, учинпће то боље него ја, јер ће они гледати то из веће даљине. Расин је рекао у предговору свог Бајазита: „Удаљености земал.а надокнађава блискост времена". Да завршим: Дима је наппсао много предговора и епилога. Треба пх прочитатп пошто су занимљиви, и што су они произвели овај покрет, који се приписује у прву особину драмског иисца. Али не треба им се поверавати, ако човек хоће да позна тачно и правилно само дело. — Иретендујете ли ви, говорио ми је Дима једног дана шалећи се, да познајете боље моје комаде но сам ја? — Природно, одговорио сам му. Ваш је посао да их израдите, а мој да их разумем и разјасним. С француског 1Јбегоп.