Зора

Из „дјетињетва Александра Сергијевића Нушкина" од В. П. Авенаријуса. С руског превела В. Иванишеви^ева. — СВРШЕТАК —

Те.године настаде знаменити рат са Наполеоном и поквари идиличку тишину, која бјеше овладала у лицеју. Ученици су и ирије којешта о овоме слушали, од њиховог доктора Пешеља, али су све држали за шалу. Једанпут улети међу њих Пешељ, задуван, и рече: — Честитам, господо ! објавл^ен рат! — Рат ? — Јест, и то још какав рат. Наполеон је без нашег знања гтрешао границу. Дубоко увријеђени цар објавио је: да неће бацити оружја. док посљедњег Француза не оћера са руског земљишта. Ова вијест учини велики утисак на лицејисте. Они више нису могли ни јести, ни учити како треба, једина њихова мисао, једини предмет њиховог разговора — био је рат. Они су страсно пратили све, што се писало по новинама о рату. Завидили су војницима и свакоме, који се могао бити за своју отаџбину. А особити је утисак на лицејисте учинило храбро дјело Рајевских. Генерал Рајевски, који је имао под својом командом 10.000 људи, морао је ударити на маршала Мортје, у кога је било 40.000 људи. Да би охрабрио своју војску, он узе за руке своја два малољетна сина, Александра од 16, а Николаја од 1 1 година, па нападе на непријатеља, вичући: — За мном јунаци. Ја и моја дјеца отворићемо вам пут! И они храбро нападоше на непријатеља. Један млад војник, вршњак и друг старијег од браће Рајевских, био је најпрви пред војском, носећи засгаву у руци.

— Дај је мени, да ја носим! викао му је друг Рајевски. — Недам, знаћу и ја сам без тебе умријети!" бјеше јуначки одговор. У тај га исги мах погоди непријатељско тане у прси, и он паде мртав на земл,у. Александар Рајевски узме из његове руке заставу, издиже је у висину, па потрча напријед, вичући одушевљено: „ура!" Отац Рајевски држао је за руку млађег сина. Охрабрени војници нападоше и побједише. Стари Рајевски био је лако рањен, а млађему је сину тане окрзло хаљину, али њему није нашкодило. — Знаш ли, Никола, зашто сам те са собом повео ? упита отац. — Знам, зато да заједно умремо ! бјеше прост и наиван одговор. Овакво јунаштво занијело је наше лицејисте, а особито Пушкина. Он онда није ни слутио, да ће му тај мали јунак, Никола Рајевски, бити најбољи друг, и да ће му он посветити своје дјело: „Роб на Кавказу". — Други умиру за своју отаџбину, а ми овдје сједимо скрштених руку, каобабе! Ако нас добровољно не пусте, ми ћемо силом отићи ! тако су викали лицејисте, а проФесорп су имали доста муке, док их умирише. Рат се дуљио све до битке на Бородину. Тај дан нападоше Руси (113 хиљада), под заповједништвом Кутузова, на Французе. Не гледајући што је непријатељска војска била већа, али побједу ваља приписати русима. Сам је Наполеон рекао, да никад није видио тако тврдог јунаштва, и таквог презрења према смрти, као код Руса !