Зора

!

3 О Р А

- 348 -

Последње кријеме опажала севелика промјена на Пушкину: Он је постао озбиљнији, туђио се другова и све нешто кријући пискарао. Нема сумње, он је хтјео нечијем изненадити друштво. Али чијем? То нико није знао. Особито је радо читао књиге о циганима, о опису њиховог живота, и о свему, што се њих тиче. — Пушкин нешто велико загј мишља — шапутали су лицејисти. |1 А кад би самог Пушкина запитали, II он би се лукаво смјешкао, и одгоР варао: — Доће вријеме па ћете и доI знати. Најпрви је дознао доктор Иешељ. Он се срео једном у ходнику са Пушкином. 'Гу га Пушкин замоли, ј да га доктор смјести у лицејску болницу. Докгор му опипа пулс и погледа у очи: — Пулс вам је грозничав, тако исто очи... Да видим језик. Пушкин уздржаваше смијех. — Али молим докторе... — Да видим језик, није друге. Пушкпн исплази језик и доктор зину од чуда — језик му је био I сасвим црн, као да га је црном бојом обојио. — Али шта то значи, шта сге то јели ? — Ништа — мастила! смијаше се Пушкин. — Мастила? а знате ли, да је то шкодљиво ? — Па ето добро — ја сам се отровао и ви ме метните у болницу. — Ама без шале, јесте ли болесни? Да вам лијек препишем. — Не, за Бога, нисам ја болестан. — А, сад разумијем вашу болест, то је „Гећпз ргИл-огаНб" ? Лијено вам учити је ли ?

— Није него: „1ећпз роеНса". — А, од тога имам лијек: мало вам уши очупати. — Можете, ако ми „Циганин" неиспане добро. — Циганин ? — Ах, како проказах. Па све- : једно, вама ћу повјерити, ама да ником не кажете. „Циганин", тако се зове мој роман у три дјела. Тако сам пуно прочитао, толико паметних изрека научио, да осјећам неку потребу, да то све напишем. Па како ћу поред оног досадног учења да пишем ? Него молим вас докторе, | реците да сам болестан, и опремите ј ме у болницу. Учините ми гу љубав, вазда ћу се за ваше здравље Богу молити. Добри му доктор учини на вољу. Другови су стали чешће облазити 11ушкина, и вазда би га затекли како онако лежећи иише. Залуду ј су га запиткивали шта пише, али им он није хтјео казати. Једндм му Нличевски украде испод главе два три исписача листа, на му их пред вече донесе. Е, ти ћеш, брате, постати прави Валтер Скот. — О, далеко сам ја од Валтер Скота ! рече Пушкин, а у души је пливао у радости, што га тако Фале. — Ово је тек први дио, причекај док други буде готов. II заиста, други му је дио некако лакше пшао, па наскоро роман сврши ; и изиђе из болнице. Једну вече пред сами Божић, Пушкин скупи сијело у својој соби. Бјеше позвао Пконикова п 11ешеља, и четирп најбол>а друга: Пушчина, Дељвига, Нличевског и Корсакова. Он их је звао, да пм прочита свој роман, и да чује нресуду. Гости бјеху весели : наложена пећ пуцкараше, а ораси и јабуке сеса стола на њихосмјехкиваху.