Зора

— Ви, Александре Николајевићу, сједитеовдјекод пећи — рече 11ушкин Иконикову — а васдокторе не знам гдје бих сјео. — О мени се не мислите. Шта ћу згодније него овдје на вашу постел.у, Него ви почните читати, а ми ћемо јесги п слушатп. — Имам двије стварп, да вам прочитам : једну пјесмину, којој не дајем велика значаја и роман. Наслов је пјесмн: „Другу пјеснику". Сви погледаше на Дељвига, али Пушкин рече, да то није нап-исано лично каквом другу, него да то може сваки примити на свој рачун. За тим отпоче читати. Та пјесма, која нпје пмала за Пушкина „велика значаја", исггала је, како се он ннје нн надао, п учинила на присутне изванредан утисак. Икоников се одмаче од пећи, па стаде понавл>ати за Пушкином ријечи, климајући по такту главом. Прп крају чптања, трију .МФ младог пјесника бјеше иотпун, Другови му стадоше вруће стискивати руку, тако исто п доктор Пешељ, а Икоников га као међед, стрпа у своја наручја. 11ушкин се бјсше збунио: — Зар баш ваља? •— Бога ми прилично, рече доктор. — П1та прилично? впкну Икоников. — Дивно, изванредно, нечувено. Шта ви докгори знадете, само људе као мачке резати, на вам је српе травом одрасло. А погледајте мене, видпте очи сузне. А зашто ? јј Зато што ме је у сред срца дирнуо. — Ова је нјесмица тек предговор моме обљубљеноме роману — рече охрабрени Пушкин — Сад слушајте. И он одпоче читати. Чптао је неко вријеме, а соби владаше мртва тишина, само се опажало, како публика одушевл>ено гризе јабуке п туче орахе. Пушкин стаде н очеки-

ваше, игга ће ко рећи, — али нико нпшта не рече, само што доктор запига Дељвига: — Одакле купујте овако укусне јабуке? Пушкин се намргодп и стаде брзо даље читати. Бјеше прочитао први дио. Он немирио прегледа присутне п примјети, како они избјегавају његов поглед. Крв му удари у главу а у слијепијем очпма сгадему нешто тући. Не допада вам се ? ушгга он, а глас му задрхта. Настаде за свију неиријатан тренутак. Право да вам кажем, нема живости — рече простак докгор. - Јест, рече Пушчин, твој П,иганпн некако сувише ФилозоФира. Шта ми ти знаш! изадрије се 11ушкин.Ево11личевски, који више разумије, сравниомејеса Валтер-Скотом. Хм — јест — заиртља Иличевскп — пма нека сличност.... - П још каква сличност — уплете се доктор — п ви и Валтер Скот успављујете човјека! Увријеђени романиста скочи са сголице, али доктор увиђе да је далеко зашао па га сједекао малено дијете на мјесто. — О, драги Пушкине, не љутите се, ја сам се само шалио. Охо рече доктор гледајући на сахат ја сам моје болеснике и заборавио. До виђења, господо! 11у ш кин га, наравно н иј е задржавао. Не доктор немаправо — стадебранити друга Дељвиг — овај је роман пун тако паметних и озбиљних мисли... Је ли овако Корсакове? 0, јест - рече овај кроза зубе, па се окрену прозору. — Их, господо, колики снијег пада! Јадни се Иушкин намргоди, па погледа на главног критичара Иконпкова, али ови љутито промрмља :