Зора

- 350 -

— Читај дал>е!.. Пушкин одједанпут сали пуну чашу воде, па стаде читати други дио. Али крила његовог одушевљења бјеху сломљена, он је читао запињући, п тај други дио, мјесто да буде бољи од првог, учини се и њему самоме гадан, низак. Тако кад Пушкин рече „св ршен други дио", Икоников устаде: — Едоста јс више! ВашјеЦиганин умро за навијек. Али ви не треба да тужите, и коњ са четири ноге посрће. Будите задовољни са вашим пјесничким талентом. Ох, .ваше пјесме — то је тек музика ! А романе је теже писати, треба заплет, расплет и још много ствари. Ви сге прочитали IПатобрпјана, Вол гера и Русоа, па сте многе њихове мисли уннјели у свој роман. Јели овако ? — Јест, рече збуњено Пушкпн, али како ви то знате ? — Све ја знам, и савјетујем вам, да се држите само појезије. Али овијех ријечи Пушкин није чуо. Он зграбн јадни роман, па га бани у запаљену пеН. Неки од чуда зинуше, али Пкоников одобраваше: — Тако, тако, то је најпаметније! — А гдје ми је она пјесма? викну Пушкин. — Сигурно си и њу сад бацио у ватру — рече Дељвиг, који побојавши се за гтјесму, бјеше је сакрио у шпаг. — Чини ми се господо, вријеме је да са разилазимо. — Јест, вријеме је — потврди Икоников. — Чим гости изиђоше у ходнпк зачу се из Пушкинове собе лупа падање ствари и звук разбијеног посуђа. Пушчин се хтједе вратити, да види шта се догодило, али га Пкоников задржа: — Пустите га на мпру!

Затим рече слузи: — Хајде помози! Кад овп уљезе, у 11ушкиновој соби бјеху праве рушевине: сто столице, јабуке, ораси, комади разбијеног цосуђа — све се то вал,ало по соби, а више свега тога стајаше замишљен Пушкин, као Марије на развалинама Картагене. Кад слуга све покупп, он му показа врата, затим се ухвати за главу, п боно зајепа: — (З-о-о! - Умири се, молим те, Пушкине, зачу се из друге собе Пушчинов глас. — Ћути. не говори! викну Пушкин, па зачепи уши рукама, и тако стаде брзо ходатн по соби. Затим клону на столицу и покри ј лице рукама. Дуго је тако сједио, па онда скочп узе из ормана много исписаних листова и баци их у пећ. ј С некаквом злобном радошћу он гледаше како најприје изгорише ј; горњи листови, затим нламен обу- |ј хвати све, и претвори у пепео. — А гдје је Пушкин? шггаше за вечером 11илецки. — Оплакива свога Ниганина, рече Гурјев, којп је одма све до- ; знао. ММШ ■ Није истина! рече Пушчин. - Ко, ти је казао ? — Заклела се земља рају, да ј се тајне све дознају, рече Гурјев ? За дуго није нико смјео Пу- |: шкпну споменути Циганина, а и I) нису могли, јер јс Пушкин, за дуго | иосље овог случаја, био као убијен ишао ]е блијед, намргођен, избјегавао је друштво, и многе часе проводио лежећи на својој постељи, на јЈ леђима и стиснутијех очију. Једном !. му се Гурјев хтјео улизити, па га ј стаде сажаљевати, али се' Пушкин