Зора

14

3 О Р А

Да вам причам пјесму од истине Од истине што је за дружине. И отпјева пјесму о Вучијем Долу. Док је пјевао, сви су слушали нетренимице, а кад заврши, онда говору никад краја. Неки Фали једнога јунака, а други опет другога. Стојан уграби прилику, па се извуче између њих, а при поласку очепи Милицу. Она га је разумјела и пође за њим. Отиђоше за кућу и ту се сакрише у мрак. — Чујеш, мени додија с њима, — рече он њојзи, тек да нешто каже. — И мени, — рече она. — Не могу ја сједит' близу тебе а да не говорнм с тобом... Чини ми се тад, к'о да је неки црв у мени, па ме све копка.... — Ја — потврди она и узе крај од опрег.таче, па поче да чупка оне ресе. Он удари неколико пута врхом од опанка у земљу, па онда диже главу. — Знаш ли ти, — рече, — да ја не могу никако без тебе.... Ето најволио бих, да си у мојој кући... знаш... онако... к'о и друге ђевојке кад се удаду. Она не рече ни ријечи, а он се поче чешкати иза врата, као да га жестоко сврби, а овамо једнако је премишљао у себи, како би је запитао: хоће ли поћи за њега. Најпошље се смисли. — НАСТА

— Чујеш Милице ? — рече. — Чујем... — Ја... овај... нема ти ту у мене... ја нећу да отежем... него би ли се ти удала? — За кога ? — проговори она кроз зубе, а попрвени као кукуријек. — Па каз'о сам ти... Ето, ако хоћеш... ја хоћу па да се вјенчамо. Она стидљиво обори главу. — Ех, јеси ли се смислила? — Јесам... прошапћа она — Хоћеш ли ? — Хоћу. Он чисто скочи од радости. — Е, баш ти вала!... Очију ми, сад си ми дража десет иута, вего што си ми до сад била... Их, бона, а баш ћемо се проводити!... Она пође у кућу. — Ће ћеш ? — запита он. — У кућу. — Осгани још... — Не могу.... тражиће ме. Па оде. А он остаде па само гледа за њом. Од како се родио, још никад није био задовољнији као вечерас. Нека милина обузела га свега, па чисто као да осјећа како му се груди шире те откопча џамадан, да може рахатније дисати... Дошло му бијаше и да скаче и да пјева и да игра све у један мах. У кућу нпје хтјео улазити, јер му се чинила сувише тијесна, него онако извали се на траву и гледајући у иебо, снивао је о најљепшој будућности. Мало за тим, па је слатко, врло слатко заспао. !1ЂЕ СЕ