Зора

Б О Ш Њ А Ц II

15-

/ИМИ ЖИЛУТИНОВИЋУ

-V

Модрич

аЈ да гуевам славу српског сина Ког породи наша Босна мпла, Славу спна поносна Србпна, Најдражега штпћенпка впла. Ал ко може опјевати славу Таког дива, сивог соко —тића, И достојно увјенчати главу, Мудру главу Чубре Чојковпћа?! Ја не могу. Теби цио народ Кроз вјекове сјајне вјенце вије, И ти живиш докле народ живи, Догод срце у Србина бије! Слава теби, слава дични сине, Слава мајци што те је родила, Слава земљи, земљи поноситој У свом крилу што те одгојила!

А. С. КарабеговиЂ.

'ЗОШШАЦИ

^ЈЈЈЈ! ило Је то Једног прољетњег ' дана, некако испред Троица, а протекло је добрињак земана, кад одох своме ђеду, Вог му дао вјечни покој, у госте у Потоке, у Бијело-поље, код Мостара. Дочек је био искрен и свесрдан, као у свог, па опет у сељака, а још у оно доба, кад се не знадијаше шта је то рећи: „шпатно", „марод" и т. д. и т. д. и кад сељак не провођаше данове по крчмама и хановима, нити обијаше сваки час прагове хућумата и мелџиса. Еј, блажено доба! Све је онда некако било простије али природније, српскије...

Уз многе лијепе обичаје, као један од најдивнијих урнека, бјеше и српско гостопримство, а то су нам и странци признали, и у врлину уписали; а наш покојни Ђу р а Јакшић дивно, као о свачем, и о овој врлини наших сељака пјева : „ Д а ј е с е љ а к, р а д о дај е!" Он кад има, он не броји туђе залогаје. II мој покојни ђед био је гостољубив, да му је требало пара тражити. Еј, тај би ти дао, што-но ријеч: „крви из образа". Кућа му се десила некако покрај пута а опет оглашен, као ситаман и дочекан па хајд у њега да се конакује! Био то