Зора

3 О Р А

поп или спахија, циганин или ага, ту је свак лијепо приман и стиман. Било је година па удари суша а цијелог боговетног љета подпиркивај онај наш познати херцеговачки вјетар „торбомеља", онај брате, пгго пуше испод сунца; онај те га још неко „даник" а неко опет „сунчаник" зове; а Богме, мој лијепи брате, онај што нас је највпше по бпјелом свијету у добра доба као богом избрани Израиљски народ раселио, те је отуд могла и потећи она српска народна пословица: „Херцеговина чптав свијет насели, а себе опет не расели." — Омани љетина, па од по зиме арар за узице, па хајд онда! Куда ће сељак, већ у туђ амбар — у вересију. А ко још није долазио у шапе тијем болећијем људима, тијем што вересијом раде, тај тек и не зна што су јежеве муке! Богме се мом покојном ђеду више пута то треФљало, па опет једнаком вољом, дочекивао је он вољна и невољна. Богме га је мој, покојни отацједаниут и прекорпо. Сјећам се тога, каода јејучер било: дошао у нас покојни ђед, па развез'о с мојим покојни оцем то о овом то о оном. Стао се тужити иназла и хрђава времена, те како се тешко живи. А мој ће му покојни отац на то: „Јест бабо, зла су и тешка времена наступила! II ја се опет теби не могу начудити: ти никако да се одучиш од своје старе навике. Бога ми си ко некакав агалар, што му је вазда отворен арар. Добро би било да ти то једном одбациш", — „хе мој синко, рече ђед не могу ти ја тако, па што год добри Бог да; а даће, ја му се молим!" Пошље оваковог одговора, мој покојни отац, није му никад више пребацив'о и он је, док је жив био, ћерао своју навику све до своје смрти. Па опет није никад хрђаво био. Ако није им'о

много, а оно му нпје много нп мањкало ; задовољан је био с онпјем, што му је Бог дао и што је својим трудом умучио. И то је текправо богаство! Аијест, Богме, био мој покојни ђед, баш једном човјек. II сад као да га очима гледам: висок ко копље а широк и прсат. Около главе обвио крмез шал. Не знаш шта је нрвеније, или крмез, или му образи. Па још сиједа брада и бркови, па све једно другом лијепо долпковаше. Нарави бијаше благе и тихе;једино што му — не било му с овог теже и горе — драго бијаше пијуцнути, знаш онако што се каже, „ради празника". Но и у пићу не бпјаше заједљив и чангрпжљив. Кад би се мало накитио и ућепФио, све би у себи нешто сам разговар'о, по највише: „бивасинкомеселаи Фараза"*) Ама шта то ти, ђедо, конташ ? упитао бих га ја. Он се на то тргне као иза сна: „Ево се, синко, молим Богу! — одговорио би. Кад му дођох у госте, нађох га ђе непгго опоравља око јањила. Назовем му Бога и пољубим гауруку. Прими ми Бога и помилова ме руком, а весео Боже што сам му дошао! „О Каришикушо**) изнеси дер један гуњ!" И ђед се упути. а ја за њим за кућу, те сједосмо на прострт гуњ у лад под једну велпку кошћелу. Ту се исгштасмо за мир и за здравље. Пита мене ђед за свако чељаде у кући, као да се нијесмо виђали има десет година. Сунце бијаше већ нагело западу, само што још није зашло, па већ бијаше почело захлађивати. Тих и благи вјетрпћ пиркао је те нас прилично разхлађивао. Мало потраја, па чобанице дојавише стоку. Милина бијаше виђети, како овце и јањци блеје и једно друго тражи.

*)Турска изрека и значи : на прилику да речемо

**) Име женине породице.