Зора

Б О Ш Њ А Д М

Боже мој, што је пуста љубав, љубав мајке према одојчету! Та има ли икакве силније и чистије љубави од ове? А о љубави дивно пјева Вмајован: „Цијели грешни свијеге не заборави, да те држе само крила љубави". II ако-је мој покојни ђед бпо претурио осамдесету, он и опет домаћиноваше, па се за све стараше п разбираше; па и овога пута пита час за ово, час за оно а млађи му на питања одговараху, док у једно доба упитаће: „Ђеје алаша?"*) Казаше му да се виђала до прсд заход сунца у Ношњацима Кад се поменуше Бошњаци, мени некуд би загонетно то име, те ћу затштати ђеда: „Бога ти ђедо, ђе су ти Бошњаци и зашто се зову тако?" Он ми одговори: ,,Ено видиш, синко, и показа ми руком, оне неколике куће на крај села; то су ти Бошњаци. Давно је то било и мени су ово причали старији од мене: ова џада, куд сад иде кроз баре па уз гњилаву њиву на ханове: Ђурића, Вејзовића и Темимов иа уз Порим, није онда овуд водила већ кроз потоке покрај млиница па кроз Лишане. Ено ти и сад развалина од хана ио крај Куртовића млинице. Причају да га је запалио Бајо Пивљанин, као и онај на горњим Зијемљима, што се звао: „Крехин хан." — Онаквог хана није било у цијелој Херцеговини, вас је био озидан на „чеп". Било ти је у њему седамдесет одаја, а на сред њега био је шедрван. И Божје чудо: што је Бајо Пивљанин једном запалио, то се више никад није начинило. Те, ко што ти рекох, 1 џада је ишла кроз нотоке; кириџије су врвиле сваки боговетни дан, које од Сарајева Дубровнику, а доцније и Метковићима, које онет од Дубровника и Метковића Сара*) Турска ријеч а значи : чопор коља.

јеву и даље. У нашем селу до саме џаде, живила јеједна удовица и имала је троје ђеце; а причају да је била красна као угшс. Једнога дана, као и обично, чувала она овце око џаде, а наљегле туд кириџије од Дубровника за Босну. Ту ти се у њу загледа један Бошњак. Стану ти њих двоје разговарати, а коњи и дружина овог Бошњака оду пут Восне. Еглен, беглен,* па једно друго заволи и Бошњак ти лијепо с њом њезиној кући, пату и останииодомаћисе." — А ма како то ђедо, да он заборави на своје коње, своју кућу и постојбину? — запитам га ја. — Хеј мој синко, чудан ти је женски шарт; нед'о ти Бог с њим деврити. Па причај ми ђедоштоје пошље било с Бошњаком и удовицом. Ту ти се, као што ти рекох, настави старац — он одомаћи и њих се двоје вјенчају и пород изроде. Колико су година заједно живили, то ти не умијем рећи. Дође вакат, пасе удовица разболии умре. Опреме је Богу по закону и однесу нагробље, да је закопају. Но баш кад су је шћели закопати, онда ће ти онај Бошњак, зивикати: — „Нека те људи, немојте је спушгати у гроб; још док је боловала, оставила, ми је тешки божји аманет, да јој га испуним. Чекајте, а ја одох кући да нешто донесем." То изрече па као згранут отрча кући. Људма, који су ту били, за чудо било: какав ли је то аманет и шта ли је он то заборавио код куће? Не иотрајало дуго, а ево ти га трчи као без душе и баш кад је дошао близу гробља, прелазећи прекоједне стубле, запне му нога и посрне, а лонац, кога је носио, пане и разбије се.

*) Турска ријеч а значи : ријеч по ријеч.