Зора

КЊАЗ ОРЕБРЕНИ

Михејић зијевну и придода сањивим гласом : — Шта мислиш књаже, какав је човјек они Матвеј Хамјак, што га ти хтједе објесити ? — Ја мислим разбојник. — И ја мислим. А, шта ти се чини, књаже, какав је човјек они Вањуха 11рстен ? — Ја мислим исто разбојник. — И ја мислим. Само је ови разбојник мало поштенији . . . од онога. А шта се тебп чини књаже... који је... поштенији, Хамјак... или Прстен?.. Тетка... му... II не чекавши одговораМихејићзахрка. Мало послије њега заспа и књаз... Глава III. јЗ Дк Ж Нз Шг Мјесец је већ изишао, а звјездице свјетлуцају по јасном небу. Полуразрушена млиница и коло, освијетљени су сребренастом свјетлошћ.у. Наједанпут зачу се коњски тапат и неко заповједајућим гласом викну: „Еј млинаре!" Видјело се, да нови гост није научен чекати, јер поче још јаче да виче : — „Еј млинаре! Пзиђи или ћу те на комаде разрезати! — Лакше, за Бога, баћушка књаже, лакше,зачу се млинаров глас -имам гостију, спавају. Ево сад ћу одма изићи, само да сандук затворим. — „Одма излази, стари вукодлаче — викну они, кога млинар назва књазом — зар ниси знао, да ћу ја ноћас доћи? Како си смио примати путнике? Одма их истјерај напоље!" — Не вичи, књаже, молим те. Како ћу ја путнике тјератн. Они нам неће ништа сметати, јер спавају. Само да их ти ниси пробудио? — Па добро. Али чувај се, старче, ако ме ти за нос вучеш, кајаћеш се. Нема на свијету казне,каквом ћу ја тебе казнити! — Умири се, баћушко. Шта изиђе, то ћути и казати, а нгго се послије догоди нисам ,'ја крив. А ако ли ме ти мислиш казнити, ондаја нећу ни почињати врачање. — Не бој се. Ја сам се шалио. — Он привеза коња заједно дрво. Биојевисока стаса, лијеп, млад и богато обучен.

— Научил.и књаже,оне ријечи?-упита млинар. Научио сам и ево носим, као што сп ми рекао, ластино срце. — Па ни то не помаже ? Не помаже нн то. Неки самједан видио у башти. Чим ме спази поблијели и побјеже. — Дозволи да тп нешто кажем, само се немој љутити. — Говори, старче. — Говорио бих, али ме страх... — Говори ! впкну нестрпљиво књаз. — Слушај, баћушка, да не љуби она кога другога ? — Другога? Кога другога? Мужа? Онога старца ? — А ако — устезаше се млинар а ако она љуби другога, не мужа? — Ух, "ђаволе — викну књаз — шта сп изрекао ? Та да могу и посумњати на кога, својом би му руком срце пшчупао! Млинар се уплаши. — Старче — продужи мирније књаз помози ми. Смела ме проклета љубав ! Шта ја нијесам радио ? ! По цијеле бих се ноћи пред иконом молио — али себи мира нисам измолио! Оставих мољење, па стадох на коњу скакати по пољима и ливадама, од јутра до мрког мрака — а мира не добих! Почех пити, скитати се али ни у пићу не умирих се! Бацих све и уписах се у опричнике. Највише сам ја грабио, робио, и убијао, па ни крвл^у не умирих тугу. Свак ме се боји, цар ме воли, а народ проклпње. Име књаза Атанасије Ивановића Вјаземског,. постало је исто страшно, као и име Маљуте Скуратова! Ето до чега ме довела несретна љубав, изгубио сам душу своју. Та шта ме се она тпче, ни на дну ми пакла неће бити горе, него сада... Шта је, шта си издречио, старче, на ме очи, као говече, или мислиш да сам полудио? Није .полудио Атанасије Ивановић Вјаземски, још је тврда ова несретна глава. Па то ми п јест тешко, што не могу да полудим ! —