Зора

Млннар је слушао књаза и бојао се његове илахе нарави, бојао се за свој живот. —. Шта шутиш, млинаре! Зар немаш какве траве, да ми помогнеш ? Говори ми траве које знаш. — Има пуно трава: бодљикац - трава, бере се уз Петров пост и помаже у боју. Пма тирлич-трава, расте близу Кијева, ко је уза се носи, неће се на њ цар никад наљутити. Пма још плакавац-трава, ко је пије, свак ће га се бојатп. Вјаземски сетужно осмјехну. „И онако ме се боје — рече он — не треба ми твој плакавац. Говори даље!" — Има Адамова глава, близу језера расте п дарове доноси. Голубац-трава чува од међеда. 11ма рикавац-трава, кад је уза се носиш, нећеш се утопити. — А зар незнаш траву, да дјевојка силом заволи. — Не знам књаже, Бога ми — рече збуњено млинар. — А имаш ли барем траву, да љубав утиша ? — Нп такве нема. Пма трава што умртвп човјека на мјесту. — Вуци се и ти и твоје траве, стари гаду ■ — изадрпје се Вјаземски. Млпнар ућута. — Старче — викну Вјаземски, шчепавшп га за врат — дај ми ту траву, дај одма. чујеш ли, одма!— Млинар виђе, да му је куцнуо пошљедњи час. Наједанпут Вјаземски га пушћа и клекну пред њим на кољена. — Смилуј се старче — јецаше он богато ћу те обдарити, свега ћу те златом премјерити, само се смилуј! Млинар се још већма уплаши: „Књаже, бојарине, шта ти је? Освјести се, та ја сам јубоги Давпдпћ — млинар." — Нећу устати, док ми не помогнеш. — Књаже, књаже — • рече дркћућим гласом млинар — устани, вријеме пролази, брже напосао." Књаз устаде. „Почпњн рече он — ја сам спреман."

Оба ушутише. Све бјеше мирно, само се коло у води окрећаше. — Ти књаже гледај под коло, ајаћу врачати. Старац прплегне к земљи и стаде нешто шапутати. Књаз гледаше под коло. I Јрође неколико минута. — П1та видиш књаже? — Видим као неки бисер, новце... — Вићеш књаже најбогатији човјек у Русији. Гледај даље, шта видиш ? — Видим као да се сабље тару једна о другу, а из међу њих злато ? — Вићеш славан у боју. Брзо гледај даље. — Сад се ено вода помути... ено поцрвени... крв! Шта ово значи ? Млинар ћуташе. — Шта значи старче ? — Доста књаже, не ваља дуго гледати под коло. — Ено неке жиле крваве. — Хајдемо књаже, доста је! — Чекај! Ено тестера са зупцима, а испод ње крв пљуска. Млинар га хтједе силом одвући. — Чекај старче, меније зло, у глави ми се окреће, кости ме боле. Ох! II књаз сам одскочн од кола. Изгледало је. као да је све разумио. Дуго су шутили обојица, док не рече Вјаземски : — Хоћу да знам љуби ли она кога другога, не мужа! — Имаш ли какву њену ствар ? — Ево, ово сам нашао код њених баштенских врата. —• Књаз показа плаву пантљику. — Баци под коло! Књаз баци. Млинар му донесе нешто у земљану лонцу. — На. пиј! — рече' он. Књаз сркну пеколико пута. — Сад гледај, видиш ли што ? — Њу, њу ! — Саму? — Не, нпјесама. Еноихдвоје; с њоме један млад, лице му добро не видим . . . Чекај! Ено се приближује једно другоме... све ближе, ближе. Анатема ! Ено се љубе ! Да сп проклет старче, да си проклет!