Зора

4

КЊАЗ СРЕБРЕНП - - 27

Књаз баци млинару шаку новаца, одријеши коња, ускочи на седло и нестаде га у помрчини. Опег настаде око тајанствене млинице мртва тишина, само се коло у води окрећаше и лупаше... Глава IV. Д I' У 5К И П Д НДРИгеВИЋ И ЊЕГОВА ЖЕНА Велика је разлика у Москви сада п пријеЗОО година.По обаламаријека:'Москве, Јаузе и Неглине налажаху се ниске дрвене кућице, покривене сламом, и већ од старине поцрњеле. Између тих кућерака уздизаху се шарени зидови Кремља и Китај-града. Многобројне цркве дизаху поносито своје златне главе небу. Између кућпца простираху се поља и шумице. Ријека Москва бјеше покривена мостићпма, а око рпјеке Јаузе и Неглине, налажаху се многобројне млинице. Све то даваше Москви живописан изглед! Али што је најљепше то су манастири, који са својијем бијелијем оградама изгледаху, као засебнп градпћп. Над свпма зградама. уздизаше се храм 11окрова Богородичина, кога је сазидао Јован Грозни, за спомен заузећа Казана, п који се сада зове храм Василија Блаженог. Свак се чудио овом дивном храму, богатству и украсима, и дуго је народ руски захваљивао Бога и славно цара, што му је сазидао оваквудивну светињу. Уопште Руси нису жалили новаца за цркве, него су их украшавали огромнпм пконама п другим драгоцијеностима. Али су се зато мало о својим кућама мислили. Једина кућа, што је била лијепа, то је Дружине Андријевића Морозова. То вам је пространа и висока кућа, са дпвнпм стубовпма и нацртима. С једне стране уз кућу налазила седомаћа црква, а с Друге лијепа и пространа башта, пуна разног воћа и поврћа. Кућаје била занста дивна, а имала је и за кога бити ! Бојарин Дружина Андријевпћ п тијелом и душом снажан човјек, ожени сенегледајући на своје старе годпне, првом москов-

ском љепотицом Јеленом Димитријевном, кћерком богатог 11лешчејева-0чпна. Без оца п мајке, а са таквом љепотом, примала је често Јеленаувреде од царскпх љубпмаца, па се за то п удаде за Морозова, он је постао њзн покровитељ, п свак је знао, да је тешко ономе, ко увриједи онога, чији је покровитељ Дружина Андрпјевић. Много је љубимаца царскијехжелпло да се Јелени допадну, а особито књаз Атанаснје Пвановић Вјаземски. Он јој је слао дарове, у црквп према њој стајао и скакако на коњу испод њених прозора, али му је све било узалуд-! Даровп су му натраг враћанп, а при сусрету с њим, Јелена се вазда мргодпла и главу окрећала. Ово додија Вјаземском, те се цару потужп, а овај му обећа, да ће сам послати сватове по Јелену Димптријевну. Чувшп ово Јелена пође у цркву са својом пратиљом, гдје се Богу молила и гласно плакала. У цркви никог не бијаше, али кад Јелена устаде уг.теда иза својих леђа бојарина Морозова, у доламп од зелене кадифе. — Што плачеш Јелена Димитрпјевна ? — упита Морозов. Јелена се обрадова кад виђе бојарина. Он је био пријатељ њених родитеља, па је Јелену често пута походпо и тјешио. Јелена га је поштовала као оца, и све му мисли повјеравала Само му једне мисли није повјерила, него је затајпла од бојарина н себн п њему на погпбију. Па и сада, на пптање Морозова, она му главног з^зрока своје туге не каза, она му не каза, да је одавно заволпла књаза Сребренога, него само, да је цар на сплу удаје за Вјаземског. — Јелена Димитријевна — рече бојарин — тп сада не волиш Вјаземског а мислим да никога не волнш. па се стрпп, заволићеш и Вјаземског. — Не, никада — впкну Јелена - никада га заволнти нећу! Бојарин је сасаучешћем посматраше.