Зора

.4 0 Р л

— Јелена Димитријевна — имам један излазак да те спасем. Слушај! Ја сам стар и сијед. али те љубим, као кћер своју. Размисли се Јелена. буди моја жена! Пристајеш ли ? — Пристајем — обрадова се Јелена и клекну пред Морозова. Обрадова сс п бојарин Јелениној радости, али се не досјети, даје то била радост утопљеника, који се и за сламку хваћа, Он је диже и пољуби у чело. — „Дијете моје. — рече он — закуни ми се на крсту, да нећеш нпкад осрамотити ове моје сједине. Закунп се ево овдје пред Спаситељем." — Закљињем се — прошапута Јелена. Бојарин зовну свјештеника, који брзо сврши вјенчање, па кад сејавише царски сватови по Јелену, она је већ била жена Дружпне Андријевића Морозова. Јелена се није по љубави удала за Морозова, али се заклела, да ће му бити вјерна, па се ријешила, да тврдо одржи своју заклетву. Па зашто она и не би љубила Морозова? До душе, он није био млад, али га је Бог свачијем обдарио и здрављем и добротом, и поштењем, па и богатством. Једино га Бог није обдарио царском милошћу. Чим дозна цар Иван Грозни, да су његови сватови закаснили, намисли казнити Морозова. Он га зовну на ручак, па га сједе не само ниже Вјаземског, него ниже и Бориса Годунова, који није имао никаква чина ни порјекла. Морозов не устрпље, него устаде и рече цару, да стари Дружина Морозов није научио сједити ниже Годунова. Цар се још већма наљути и заповједи Морозову, да му не иде више на очи, и да запушти косу и браду све дотле, док је на њему царска „н е ми л о ст". Тако сад иде бојарин у скромном одијелу, запуштене косе и браде. Њемујежао, штојепао у царску немилост. али он није понизио своје порјекло, није сјео ниже Годунова! Морозов је био гостољубив и милостив према сиротама. Он је свакога пазио,

а особито своју младу жену Јелену. А и она је свако јутро и вече клгчала пред иконама и Богу се молила за његово здравље. Јели била крива, Јелена Дпмптријевна, што јој се вазда пред очима престављао млад витез на коњу, са буздованом у руци, а пред њим раштркане лптовске чете?. Је ли она била крнва, што је лик књаза Сребреног пратио у сну п на јави, шапутајући јој: „Јелена, ти ниси одржала своје ријечи, ниси чекала на мој новратак, ти си ме преварила!.. 1565. год. 24. јуна свечано је славила Москва свога свеца Ивана-Купалу. Звона су са свију цркава.брујала. Послије службе, народ се по улицама веселио. То је трајало до подне а на подне свак се разишао и улице остадоше празне. Само су још по крчмама пировали неки богато - обученп вптези. Сви су били пјани : неки су лежали по улицама, неки пјевали, а неки спавали. Коњи су им били привезани за крчманска врата. Уз свако седло бјеше привезана метла и псећа глава. У исто вријеме пролажаху том улицом два коњаника. Један бјеше у скупоцјеном од црвене кадифе капуту и бијелој шубари, испод које се вијаху густе русе косе. — Михејићу — рече он другом коњанику — видиш ли ове пјане људе ? — Видим господару. Како су се напили, тетка им стара! — А видиш ли, шта им је уз коњска седла привезано ? — Видим: метле и псеће главурине, исто као у оног разбојника Хомјака. Заиста су царски људи, док у Москви смједу овако живјети. — Бога ми смо ми, господине, сварили себи врућу чорбу, што смо их онда излупали! Сребрени се намргоди. „Хајде упитај рече он — гдје живи бојарин Морозов?" — Чујете ли, добри људи — викну Михејић — знате ли гдје је кућа бојарина Морозова ?