Зора

КЊАЗ СРЕБРЕНИ

— А што ти питаш за оно псето, а ? — У мога бојарина, књаза Сребреног, има писмо за Морзова, од војводе Пронског. — Дај овамо то писмо! — Шта? шта? тетгса ти ста... шта ћеш, јесп ли полудио ? да ти дам писмо? — Одма овамо писмо. То Морозов хоће да пзда баћушку цара! — Ух лупежу — викну Михејић као да се мој господип дрзоки са издајпцама! — А, ти се још свађаш ? Вежимо га, браћо! У то упаде Сребренп међу опричнике. „Натраг", викну он таквим гласом, да сви остуиише — ■ Ко се усуди прстом кренути обог човјека, главу ћу му размрската! Опричннци се збунише, али их нови другови охрабрише, и ониопколише књаза. Заиста му не би издобрило, да се не зачу у близини нечији глас, који пјеваше псалом. Опричници с побожношћу стадоше. По улици иђаше један човјек обучен у дугу кошуљу до земље. На њему звечаху жељезне вериге опасане по голу тпјелу. У руци држаше бројанице. Његово блиједо лице показиваше сушту доброту, око усана играше му наиван осмјех, а очи гледаху некако мутно и неопредјељено. Опазивши Сребреног он престаде пјевати, примаче му се и гледаше му у лице. — Ти, ти! — рече он чудећи се шта ћеш ти овђе међу њима? И не дочекавши одговора он стаде пјевати: „Блажен муже иже не идет на совјет нечестивих!" Опричници са страхопоштовањем слушаху, али он на њих и не погледа, него опет гледаше Сребреноме право у очи. — Никитка! Никитка!—рече онклимајући главом — гдјеси дошао ? Сребрени никад није видјео овог човјека, па се зачуди, одакле му име погоди. — Зар ме ти познајеш ? упита он. „Блажени" се насмија.

— Ти сп ми брат — рече он — одма сам те познао. Тп сп исто блажени као и ја. Па нп памети немаш впше од мене, да имаш не би овдје дошао. Ја ти видим срце. Оно је у теби чисто, чпсто. Ми смообадва блаженп. А ови — он показа на. опричнике — ови нам нису својта. Нису! Боже сачувај ! — Васја — рече један опричник треба ли тп што ? Хоћеш ли новаца? — Не, не, не, одговори блаженп ништа ваше нећу. Васја ништа од вас неће узети, него кажп Никитка оно што вас ппта. — Божји човјече — р р че Сребрени — ја сам питао, гдјеживи бојарин Морозов. — Дружина? Онп наш? Они праведник? Само што се никоме не клања. А брзо ће се поклонити, да се нпкад не дпгне. — Гдје му је кућа? упита Сребрени. — Нећу тн казати — рече блажени нећу казати, нека други кажу. Нећу те у зло елати! И он оде пјевајући прекинути псалом. — Хоћете ли ми већ казати кућу Морозова? уппте Сребрени опричнике. — Хајде све право - рече један па кад окренеш на лијево, ту ће ти и бити кућа старога гаврана. Кад књаз пође, опричници почеше за њим викати : — Еј ти — рече један — поздрави Морозова, нека се спрема брзо на вјешала. Дуго је живио. — Па и себи то исто препоручи придода други. Али се књаз необзираше на те псовке. — Што ли ми је хтио рећи блажени ?, мишљаше он. Зашто ми не каза кућу Морозова, па још каже, да ме неће на зло слати? — Идући тако, књаз и Михејић сретошо још много опричника. Сви субили пјани, једном ријечи, видјела се на сваком кораку нихова грубост и распуштеност, бе се —