Зора

3 О Р А

АЛЕКСАНДАР VI БОРЏИЈА ПАПА РИМСКИ (По Ранке-у, Дирију и сувременицима: Томазу 1 омази, Гвичијардину, Бурхарду, Н. Макијавелију и др.)

Ленцуоло Борџија ^р^тако се зваше Александар VI пре но што поста папом Ж рођен је у Шпанији, 1430 или ^ 1431 год. 11о мајци једоводио своје порекло од краљевске лозе, те се, пре но игго баци очи на тијару, истицао као претенденат на круну Арагоније и Валенсије. Још док је био дете, опажало се да је ванредно оштроуман, а када одрасте, јако јенапредовао у правним наукама. Поставши најпре адвокатом, прочуо се у вештом раснрављању најмучнијих спорова. Али, на скоро му то додија, те ступи у војску, у којој му јебио и отац, те и ту показа да је храбар и неустрашив. Ну, и војна му служба поста несносна, нарочито откада му умре отац, оставивши му големо имање, те је он напусти и поче живети по својој вољи, ништа не радећи. У то доба ступи он у љубавне везе с једном удовицом, која имађаше две кћери, накадудовица умре, узе Родерик девојке под своју заштиту. Једну од њих даде у манастир, а по што она друга беше изванредна лепотица, задржа је код себе као љубазницу. Беше то чувена- Роза Ваноца, с којом он изроди петоро деце: Фрању, Цезара, Лукрецију и ГиФроја; нетоме се не зна имена. Живећи овако, далеко од јавних послова, Родерик се -беше предао и срцем и душом родитељској бризи око своје деце. Ну, не прође много, а он сазнаде, да му је ујак, који га

је као рођена сина пазио, изабран за папу, под именом Каликста III. Ово Родерика ни мало не обрадова, јер беше толико заљубљен да је и заборављао помишљати на славу, па се шта више плашио, да га нови папа силом не увуче у јавне послове. С тога, у место да ^потрчи у Рим, као што би у таквим приликама радили папски рођаци, он само што гшса ујаку, честитајући му узвишење на папски престо, желећи му дуг живот и срећно паповање и молећи га, да и даље према њему остане добар. Како око свакога, тако и око овога папе, улагивали су се многи ласкавци; те с тога, овакво Родериково понашање упаде у очи Каликсту III. Позната му је била Родерикова подобност, па му се она сада учини још већа. За то с места одговори Родерику да одмах дође из Валенције у Рим, чимприми његово писмо. Сем тога, што је срећно живео у љубави, Родерик беше и богат. Бурне страсти, што су га, пре тога, на сваком кораку пратиле, беху се сада у њему притајале, те се плашио повратити се у буран, јаван живот. Па за то оклеваше са спремом за одлазак, не би ли како Каликст на њ заборавио. Ну, све у залуд Након два месеца, римскп један прелат, послан од папе, дође Родерпку, доневши му постављење на звање, што доношаше годишњега прихода двадесет хиљада дуката и одлучну пагшну заповест да с места дође. Родерик се мораде повиновати.