Зора

170

3 0 Р А

^ИТАЈМО

ЈЕЧНИК

/

Талпјанскн напчсао Е. Де Ами ^иС" 1 ')

»М

.10

®"рочитао сам ту скоро у једх ном чланку о ТеоФилу Готије-у овај перијод: — ,,Једном Ј В? га пјссник Бодлср упитао: '■ Како сп сс, бога ти, научио тако лијепо писати ? — А Готпјс му одговори: — Проучавао сам много рјечнпк. — И збиља, кажу да је он обично читао рјечник великом насладом". — Чим прочптах ове рјечи, паде ми тсао нека копрена испред очију, и у псти мах призре ми сс у зраку — таман као нож Махбету — један рјечник окренутих леђа, који мп сс наметаше да га растворим. Увпдјех, хоћу да речсм, напрасно и први пут у своме животу, како је читање Рјсчннка пм. / пјп нског јсзика , читање, велим, постојано и истрајно, уз прсбирањс и биљежење појединих ријечп, не само потреба, но и света дужност, колико за л.удс који пишу, толико и за сваког грађанина, који жели да му се душа мирно прссели у вјечност. Увидјевши ту истину, поцрвених до ушију, што је не бијах пређе открио (бар колпко сс мене тиче, јер је проналазак, ако ћете, и остарпо); и упријевши прстом у дивит, који канда у тај мах представљашс моју особз% отресох сс на њ: — Срами се! Па му онда стадох набрајати све онс многс разлоге, с којих сам држао, с бп се морао срамити; бива: како нико нс може с правом рећи да јс научио језик, ако се ппје послужпо најбржнм п најпростијим средством, којнм се може да прикупи ако не сва, а оно бар

већи дио н.егове грађе, и како се то средство зове Рјсчник , једина књпга у којој се може да уочи до краја богатство језика и обухвати, тако рсћи, њсгова цјелокупност оном спгурношћу, у којој се дух одмара и црпс снагу за нова проучавања у књигама. Како учити језик само у књигама п у народу, којп с њим говори, зночи учити насумце, пошто јс у књигама тек један дио језика, нити јс народу сав језик на устима; па и кад бп народ био нека врста живог Рјсчника , дај мп ти све његово благо покупити, што нам потврђује Факат, е нсма човјека којп. прочитав, и само неколико страница у Рјсннику , нсћс наићи на извјестан број згодних ријечи, којијех се оп или више не сјећаше, или их никако и нс познаваше, употрсбл>авајући мјесто њихкојекакве деФипиције, упоређења, парафразе. Како је то занемаривање Рјсчника узрок, што сс мнопггво ствари нигдје, па нп у самој Тоскани, нити помињс усмено, нити помпње писмсно; пошто, сјем овога, другог начина нсма, да сс до потребс обазна како сс што зове, већ ако ћемо се губити често у дуга, каткад у залудна, увијек у досадна прстраживања; чега ради најчсшћс узмемо ријеч, која нам прва дође на уста. Како у језику којнм говори и пише образовани свпјст (једино с тога, што се нс проучава Рјсчник ) нема онога богаства, којега би могло бпти, пошто сви, у неко доба жпвота, пригрлимо извјестан

*) Својпјем вртињацима, некадашњој српској омлалшш, која је ево оматорпла чекајући да јој србпјапска влада прештампа Вуков Рјсчтшк српског језшса посвећује преводплац овај чланак најпопуларнпјег талијанског пнсца.