Зора

172

3 О Р А

се моћи похкалити да смо је се начитали сити? Мантегаца је у својој „Физиологији Уживања" заборавио Рјечиик, и тај му се заборав не може ншсако опростити. Сјећам се једног прОФСсора математике, ватреног стручњака, који једном приликом, пред ђацима, тури главу међу логаритмијске таблице и завапи изразом неисказане радости: — Боже, слатко ли је пливати у овом океану! — тако је исго слатко пливати у Рјечнику. Човјек се опузује низа ступце, као низ какву ријеку, ријечи су му зелена острва, стабла и- чељад поредана по обали; ослача нам, те мирно бродимо, размишљајућ о којечему, као кад човјек преврће илустрован албум. Рјечник, то је књига Фантастична. Кажу е читање арапских прича Иљаду и једна ноћ изазива у памети читав рој шарених слика, које да човјека опију и пренесу у царство сањарија. Педесет страница Рјечпика могу да разуларе у вашој глави много шаренију и вртложнију игру слика и прилика, но икаква арапска прича. Кад затворим књигу и склопим трепавице, ја око себе назрсмгомнлу најразноврснијих ствари, које се врте, утркују, крију и указују, таман као облак легшрица, дражећ и бунећ мн нријатно машту чак п у самоме сну. Рјечник раздражује чула. Па и кад оставимо на страну угодности, те за час уочимо ствар са гледишта поуке, зар нас мало чему учи својим Фамил .арним разговором и својом материнском пријазношћу ова златна књига! Својим непрестаним, једноставним и строгим ознакама, она нам објашњује и бистри нејасне појмове; тако да, пошто смо је један сахаТ читали, узмемо

ли да што пишемо, нама се чини као да је наша писанија, као да су нашп изрази увијек нејасни и неуглађени, те не можемо кише да се задовољимо првијем обликом, ама хоћемо свакако боље, што нам најзад и поће за руком. Описујући потанко оне многе стварчице, које у разговору обично означујемо и ријечју и кретом, а не можемо опет да их живо прикажемо онима, који их очпма не видјеше, Рјечннк нас вјеџба у описивању ситница, у употребљавању подесних ријсчи, у оном кујунџијском труду око језика, у оном савлађивању малијех тешкоћа, које књижевници скоро увијек избјегакају, као да их тобож презиру, а окамо их се боје. У осталом, радозналост је мала знаност, а Рјечник нас сваког часа подстиче да нешто дознамо; читајући, хтјели бисте да је уз вас час ботаничар, час стројар, час археолог, а час псторик, па да га о којечему запиткујете ; немате ли га при руци ? Радозналост остаје, пптања се биљеже за бољу прилику. Па су онда ријеч и мисао умна близнад: колико нам искара у глаки не распаљује Ррјечиик! Готије кељаше да има алем-ријечи, саФир -ријечи, рубинријечи, које чекају само да их чељаде окује; на није ни то све; има ријечи, које су кадре да нам дошапну мисао читаке какке радње; ријечи, које буде из дријемежа хиљаду мпсли затрпаних у мозгу; ријечи, које нас опомињу на читаву какву заборављену књигу. Читање је Рјечника најзад и добра лекција скромности, јер колико год изучени били, опст ћемо у сваком ступцу наћи ону ријеч, за коју морамо рећи: — Нијесам знао! те која нас опомиње на празнину, што је имасмо у глави. Многи би га имали читати да се вјежбају, ако