Зора

178

3 О Р А

(ако се оно кога тиче) било, можда, недовољно јасно, нарочито онима, који ове списе госпођине не познају. У првој прпповеци, Вера, оппсују се љубавна и друга страдања једне младе Српкиње (Вере), која по нужди, постаје чак и славна оперска певачица и, напослетку, венчава се с драгим (Јасминићем), због којега су, како ми се чини, сва та страдања и била. Њена ујна, Настасија, једна, јамачно од прпроде, скроз неваљала жена по срцу, и кћи ове, Славка, изгоне Веру из куће њенога ујака, јер виде да се адвокат Јасминић, кога је Настасија изабрала за Славк}', заљубио у Веру. Али њу Јасминић не узпма, јер је његова мати противна тој вези, — Вернн отац умро је у затвору, камо је био доснео што му је из благајне нестала извесна сума сиротињског новца. Вера се, због тога, реши да се спремп за оперску певачицу, јер јој то савегује и њен ујак који је, истина, поодавно умро, али је свом прпјатељу Шкорићу оставио једно писмо за Веру, и, уз писмо, дванаест хпљада форината. Иде, дакле, у Беч, и учи, међу тим се заклела да ће наћи зликовца, који је упропастио њеног оца. Пролазе године. Настаспја и Славка каћпперке и луде, познаду у Баден-Бадену неког барона Ахолског, Пољака, који се утрапи г-ђи Настасији за зета. После две године барон украде Славкп и накит, пошто је све остало упропастио (две стотине хпљада форината жениних, и сто хиљада Форината таштиних новаца), па га нестане, а ове две глупаче допадну сиротиње. За то време Вера је постала једна од првпх оперских певачпца, славна и богата, неудата и чедна, и — чисто невероватно! још воли оног сметењака Јасминпћа, који се, по смрти своје мајке, доселио у Беч, да је близу Вере. Кад Вера чује да су Настасија и Славка просто пропале, она оде тамо где су ове две становале, помири се с њима, и доведе их у свој летњпковац у близини Беча. После кратког времена седе једног дана, пред вече, у павиљону (у Верином парку), Настасија, Славка, Вера п Јасминић. На један пут чују ужасну вику: „Лопови! Држите лопова! У помоћ!" Слуге ухватиле једног човека у крађи. То је био Алберт (тобожњи барон Охолскп), оно сироче, које је подигао Верин отац, судија Надан Плавшнћ, и које је стругнуло у свет кад је оно нестада она сума

новаца из Плавшићеве касе! Он то овде и призна, и, наравно, буде суђен и осуђен. Пошто је тако скинЈ^та љага с имена Вериног оца, она се венча с Јасминићем, који је посаветује те све своје грдно имање поклони (ја подвлачим ову реч!) Настасији и Славки, и тиме прекине и ову приповетку, која је, заиста, на овакав начин, могла постати и много већа. Ђердан од бисера је врста криминалне прпповетке. Једном јувелиру београдском — прича треба да се дешава пре трнестину година — буде похарана јувелирница, и, међу осталим стварима, буде украден и један врло скуп ђердан од бисера. Породица јувелирова мал те не изумре, а лопову се не уђе у траг. Но није забадава речено : заклела се земља рају да се сваке тајне знају. Марко Златић, богат трговац, који се оженио ћерком богатог Американца Клодена, има брата Васу, који му је сушта протпвност: добар, ваљан, искрен, осетљив. Васи не иде посао добро, али да му је 500 дуката, па би му се, како је он уверен, окренуло све на боље, јер би на не знам каквој трговини зарадио не знам колико. Али га одбија брат, од кога се он надао измолити ту суму, и он се враћа утучен кући. Жена му, онда, даје свој скупоцени ђердан од бисера, који је била добила од свог несуђеног, Милана Лонгића, и Васа . иде Самујилу Јеврејину да заложн тај накит да би добио потребну суму. Но Јеврејин позна ђердан, који је, во времја оно, био.украден Николи јувелиру, дедп Симке, Васпне жене. Јеврејин не прпма бисер ни као својину Симкину, ни Васину, и жели да се прво судски утврди властптост. Напослетку, видевши Васу у невољи, он му даје новац у зајам задржавши бисер. (Ово ја као читалац мислим, да је Јеврејин задржао бпсер одуставиш да га предаје суду или полицији ради истраге — јер се разговор међу Васом и Јеврејином тако свршава). Но пошто је, ипак, требало похватати конце томе бисеру од дана кад је украден, па до његовог приспевања у руке Симкине, односно Милана Лонгића, пронађен је овај начин: у Симкину кућу долази, прошњом, нека авег од жене, без једне руке. То је Петрија, негдашња слушкиња Николе Јувелира, која Симки прича своју историју. Та ПеФрија била је прво удата за Миту Лонгића, столара, стрица Милана Лонгића,