Зора

ОЦЈЕНЕ И ПРИКАЗИ

179

Смиљкиног несуђеног. Кад обудовм, она ступн у службу код Николе јувелира, и позна се с неким Стеваном Зликовићем, који је, обећавпш је узети за жену, наговорп те покраде газдин дућан. Стеван задржи неко много драго камење, а Петрији да ђердан од бисера, па зажди у свег. 11етрија сиротује двадесет и више година, али чува ђердан. Кад је њен сродник Милан Лонгпћ био испросио Симку, она му понуди на откуп ђердан, слагавшп га одкуда јој, и Лонгић јој то поверује одмах и кугш га. Но та јој продаја не донесе срећу, и она мораде, најзад, у болницу, одакле излази измождена и онакажена. На основу њене приче поведе се истрага. Истражни судија, фифик више од својих данашњих колега, има један трик, којим се, као на позорници, дође до расплета. 11етрпја каже да би и сад познала Стеву Зликовића по његовим за чудо лепим очима, а судпја пошље у ондашње Српске Нотте оглас, како је Глиша Сарић кум Стеве Зликовпћа, оставио грдно имање свом кумчету, алн да кумче треба лично да дође па да му суд преда то богаство. Стефенс Клоден, Американац, који живи у Београду, али ретко с ким проговори коју реч ма да зна врло добро српски, јавља се судз г прво као познаник тога Стевана —• познанство из Нзујорка — а за тим, главом и брадом као Стеван Зликовнћ, а, прп суочењу, потврде то и Нетрија п Самујило Јеврејин. Стеван буде осуђен на тешку робију, као и Петрија, која умире после два, а Стеван после године дана, она од старости и што је без руке, а овај „од тешког рада". * * * На приповедачку вештнну г-ђе Гргурове има неоспорног и врло видног утицаја њена глумачка уметност. Осећајна област њених драмских и трагичних јунакиња и позоришна техника у опште, ставили су свој печат на ове аматерске почетке. Саме по себи, њене приповетке су карактеристичне. Не имајући ни једну реалистичку црту, чиме се, у главном, одлнкују новији нроизводи наше књижевности, оне су, по замисли и пзради, по схватању н по опису карактера, наивније и далеко мање вероватније и од оних Абуових прнповедака, с којима је г-ђа Гргурова, као преводилац, ушла први пут у књижевност пре читавог низа година. Приповетке г-ђе Гргурове заилазе у роман-

тпку наших новелиста п романсијера првих по времену, нарочнто садржином. А њихове личности, већ носиоцн таквих радња, које читалац прати с неповерењем, немају у себи ни мало више истине и природне крепкости од новелистпчких јунака н јунакиња Богобоја Атанацковића, само што сујунацн овога писца окружени донекле извесном поетском агмосфером можда за то пгго нико од нас не памтп време и прилике кад су они требали да плачу или да се радују, да живе само осећајући и да умпру декламујући, — док су жене п људи приповеткама г-ђе Гргурове и без тога за то, што их ми разазнајемо, само по етикетама : тај и тај, добар човек; та и та, зла жена итд. Јер г-ђа Гргурова нигде не описује, ннгде не аналише. Она само прнча, просто, „клот", препазећн па и не додирујући оне моменте при којима би други застануо да би их, нзлажући и аналишући, обасуо светлошћу тако, да чнталац схватајућп сваки њихов покрег, поклонн нм и што веће интересовање, и прати их са што више разумевања. Трудећи се да направн утпсак драмском страном догађаја, г-ђа Гргурова занемарује све остало, али за то улази у пробе, које су само њој од штете. За решење незнатних заплета измишљавају се невероватни догађаји, као што је онај са СтеФенсом Клоденом, лажннм Американцем, у Ђердану од бисера; или се превиђа хотимично природан и логичан завршетак, управо одбацује се завршетак, који се силом логике сам намеће, па се прибегава читавим романтичким историјама, врло неспретним, и, што је главно, врло ј мало вероватним, и, што је најгоре, ни мало поетичним кад већ треба да су романтичне, као што је то у прпповецн Вера. Та тако јако уочљива лежерност према обичној вероватноћп и могућности није само при заплету и расплету главнога, већ је она ту кад год затреба, за најмање ствари: за какво мало изненађење, за илустрацију лажног или правог пријатељства птд. Отуда чпталац иза сваког покрета ма којега лица види руку сценеристе, који сам по својој вољи, и како му кад устреба, помиче фигуре. Оваквнх начина треба се клонити што је могућно више и на позорннци, а у белетристици они су просто недопуштени, и то у толико строжије што ми од приповедача тражимо бар тодико имагинације, да не