Зора

180

3 О Р А

бисмо долазили у незгоду да при свакој маниФестацији свнх лпчности чујемо и суфлера. Г-ђа Гргурова мора^а је ч\\тата, нарочито старпје и лошије немачке прпповедаче, јер на њих опомпњу њен начпн причања и измишљања. без многог домишљања. Шта вшпе пма и појединпх сцена, које подсећају на стране утпске. 'Гаква је она, где Васа моли свог брата за зајам, а овај за то време чита рачуне, којп су му послали разни лиферантп за ручак даван прошле вечери. Ја нећу нп да иомињем комичан упечагакједног сИпег-а у Београду пре једне масе година, већ хоћу само да споменем, како се слична сцена може да нађе само код писаца као што су Евалд Аугуст Кениг, Штрекфус, Ф. Лила фон Дпнклаге, п како се још не зову сви они ппсци по немачкпм РатШ ■»1»1а1;1; — овпма. Нп људи, ни њпхова околина, нп радње не носе никакав посебит отисак; људи не престављају никакву засебиту индивидуалност; мп о њпма дознајемо колико н онпма о којпма причају оне безбројне поучне приче п басне што се почињу са: „Био један човек па имао ћер и два сина". Њихова околина, ако је има, нити је њихов реФлекс, нптп што доприноси општем познавању средпне из које је узето све градиво. Ми знамо да се прпча, прва илн друга, треба да дешава пре дваестак, трпдесет годпна, али то нам каже ппсац, а мп сами не видпмо то ни у Вери, нп у Ћердану од бисера. не видимо то нп по начину мпшљења личности, ни по њиховој ношњи, нп по другоме што би требало да носи карактер локалне боје. Не знамо, по готову, нп у ком делу Српства дешавају се ове стварп, већ погађамо да се Ђердаи од бисера дешава у Београду, а Вера у којој већој вароши у Војводинп, па онда у Бечу. У кратко, ови радови не показују нпкакву везу са студијама, као што немају нп мало ни имагинације. * * * Једна страна ових радова такође не показује одлике, тако нужне и гако неопходне. То је језик, којим су писане све приповетке. Пзузимајућп извесне германизме, од којпх се гако мало у.ме да брани велики број нашпх ппсаца у опште, г-ђи Гргуровој не може се пребацптп да пише езиком неправилним, Али одатле па до

лепог писања још је далеко. Правнлан језпк без стила врло је велпка препрека ономе, ко хоће да постане литератор. II ако је наш језик врло изразит, ја у целој овој књизи нисам могао наћи нп један једар став, нп једну реченицу а још мање страну, која би се блистала и преливала изразптошћу и једрпном, лепотом п животом. Чпсто је невероватно како је ретко наћи напис, који је писан добрим стилом п богатим језиком ! Ма да, истпна, п једно и друго претпоставл>а дар, ппак је за то нужна и школа, учење п веџбање, а тога готово п нема. Јер само жеља да се постане књпжевник, нпје и услов за то. А, изгледа, да врло знатан број наших младпх лптератора, па и г-ђа Гргурова, мисле да је довољно само хтетп, па одмах и постатп литератор. За то се у часописнма и засебнпм издањима п појављују наппсп, који су врло речпта сведоџба о надутој претснзиозности обученој у наказан стил за пгга су добар прпмер Неимарн, да друге такве јаде наше књижевностп н не помпњем овом приликом. Напослетку, ево целокупног угпска, којн су на ме учпниле приповетке г-ђе Гргурове: оне вечерп, што их госпођа утрошп пишући овакве приповетке, несравњено кориснпје могла бн употребнтп посветпвпш их нредстављању и олпчавању оних великих, силних п вечитих страсги оваплоћенпм у женским карактерима славних драма п трагедија, кроз које је она одавно наша највећа глумица. Наггу II.; парода и о народт ппше Лука Грђић-Бјелокосић. Књига друга. Пздање шппчево. Мостар. Штампарија прве српске књижаре Влад. М. Радовпћа. Опјењујућн прву књигу поменутога писца, г. Веллсо Радојевпћ у 22. бр. „Бос. Виле" (лањ. год.) рекао је: Описшшти један иарод од колијепке до лштнке, ирло је шкакљии посао. П запста! То је врло добро речено. Човјек, којп хоће да нам описује живот и обпчаје кога народа, мора бити потпуно спреман за тај посао. Он мора врло добро да познаје таЈ народ, његов живот у кућп п ван куће, његове добре н зле навике, његове боље п слабпје обичаје, његово вјеровање итд. итд. — те да његовп оппси буду гачнп, подробнп, истинити. У колпко у прпповпјецп